ГРАОВАЦ, Радмила

ГРАОВАЦ, Радмила, вајар, керамичар, професор (Вучитрн, 6. VI 1920 -- Београд, 15. VIII 2011). Дипломирала 1953. на Факултету ликовних уметности у Београду, у класи Сретена Стојановића, Томе Росандића и Илије Коларевића. На специјализацији у Прагу боравила током 1956. По завршетку студија вратила се у земљу, па је у Новом Саду радила као професор вајарства и керамике на Вишој педагошкој школи (1953--1976). Од 1976. у статусу је слободног уметника и живи у Београду. Члан је УЛУС-а од 1949, од када и излаже. Учествовала на преко стотину колективних изложби у земљи, а приредила је и низ самосталних изложби у Новом Саду (1954, 1958, 1961, 1976), Београду (1959, 1962, 1985, 1997), Сомбору (1962), Лазаревцу (1991) и Тополи (1995). Излагала је и у Либану, Ираку, Сирији, Либији и Румунији. Ретроспективну изложбу радова организовала је у Дому ЈНА у Београду (1985). Ради портрете, актове, фигуре, животиње и имагинарне грађевине. Од 1964. моделује у бојеној теракоти поступком грађења форме од засебно обликованих делова нанетих на печену глину, коју боји накнадно фиксираним патинираним пигментима. Реализовала је двадесетак споменика, махом биста познатих личности у Новом Саду, Београду, Зрењанину, Новом Милошеву, Сомбору, Кикинди, Елемиру и Вршцу. За Српско народно позориште у Новом Саду извајала је портрете Милке Марковић, Драге Спасић, Милке Гргурове, Димитрија Ружића, Косте Трифковића и Јована Стерије Поповића. Њене радове одликују особито обликоване форме које делују и веристички и ванвременски, као и поступак обухватања простора -- празнине -- вајаним облицима. Површина њених скулптура је сва од отисака руку уметника, потеза-наноса личног печата који радовима дају посебан квалитет. Добитница је награде Уметничке колоније Ечка (1962) и Златног длета УЛУС-а (1965).

ДЕЛА: Основи керамике, Н. Сад 1964; Теорија ликовне форме, Н. Сад 1973.

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Јовић, Радмила Граовац: скулптура 1976, Н. Сад 1976; Г. Каљаловић (ур.), Радмила Граовац, Бг 1985; В. Б. Сујић, „Демистификација стварања", ВН, 25. V 2005.

Дијана Милашиновић Марић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)