Гласовни закон

Гласовни закон, опште, начелно правило које се тичe функционисања и развоја гласовног система језика. Термин су у XIX в. увели представници младограматичарске школе. Гласовна промена може бити спорадична и регуларна. Спорадичне промене су ограничене на појединачне случајеве, понекад само на једну реч (срп. дијал. манастир > намастир, лат. peregrīnus > pelegrīnus). Регуларне промене су доследне, њима се глас увек мења на исти начин под истим условима, и тада је реч о деловању г. з. Будући правилни, г. з. се могу представити у виду формула (прасл. *ē > ě, где > означава „даје"). Свако одступање од г. з. последица је деловања других језичких процеса, нпр. аналогије. Гласовне промене се могу тицати изговора гласа (фонетске) или структуре гласовног система (фонолошке). Могу бити условљене и неусловљене контекстом. Контекстом условљене су оне до којих долази само у одређеном типу окружења, а оне не изазивају промене у гласовном систему. Неусловљене промене утичу на број или дистрибуцију фонема у систему. Фонетске промене се деле на артикулационе и сегменталне. Артикулациона промена је модификација гласа у говорном ланцу под утицајем суседног гласа, слога, промене у синтагматском низу, положаја у односу на морфемске границе или прозодијских фактора. У њих спадају једначења гласова, разједначавања и др., и оне се даље могу разврставати према типу артикулационог обележја које се мења (назализација, отврдњавање, умекшавање итд.). Сегментална промена не утиче на природу гласа него на ред или број сегмената у речи: метатеза (прасл. *golva > срп. глава), губљење (губљење слабих полугласника крајем прасловенске епохе, *kostь > срп. кост), додавање (праие. *esmĭ > прасл. *j-esmь), стапање (јотовање, прасл. *volja > vol'a), разлагање (прасл. *dơ^i^ti > *dojiti). Деловањем г. з. структура фонолошког система се мења: губљењем фонеме (потпуно: срп. дијал. х > Ø, хлеб > леб; стапање с постојећом фонемом: срп. ы > и, сын > син), стварањем фонеме (апсолутно: настанак сугласника џ у српском; промена фонеме: прасл. *ē > ě; *vēra > věra; цепање фонеме: прасл. *k > k, č, c, *kel- > čelo, *kěl- > cělъ), променом фонетске вредности фонеме (прасл. *ē средњег реда се отвара и спушта у систему). Фонетска промена може бити први корак ка фонолошкој промени: првом прасловенском палатализацијом č, ž и š постају алофони k, g, ch, а тек након дисимилације *čē, žē, šē > *ča, ža, šа се фонологизују (дистинктивно *žarъ : *garъ).

За разлику од природних, г. з. су просторно и временски ограничени. Они обу- хватају одређено подручје, ширећи се из жаришта попут таласа чија снага постепено слаби. Распростирање им је понекад ограничено природном географском границом, планином или реком, која онемогућује комуникацију говорника, па тиме и даље напредовање промене. Неретко се у таквој ситуацији појављује скупина изоглоса. Физичка граница може бити и секундарна. Долазак Мађара у Панонску низију у IX в. н.е. прекинуо је словенски језички континуум и онемогућио језичку комуникацију међу јужнословенским и западнословенским дијалектима. Г. з. има и „животни век": он почиње, делује, а онда престаје. Претпоставља се да овај животни век обухвата неколико генерација говорника. Након престанка деловања прасловенских палатализација, којима су се *k, g, ch мењали у меке консонанте испред палаталних вокала, нове групе к, г, х + палатални вокал у српском не подлежу променама (кисео, гинути, хитар). Будући да је г. з. временски ограничен, један од задатака лингвистике јесте и одређивање његове хронологије. Она може бити апсолутна и релативна. Апсолутна хронологија подразумева да се, узимајући у обзир линеарну временску осу, одреди време деловања г. з. У случају да постоје писани извори на језику који се истражује, одређивање апсолутне хронологије је једноставно, али, ако је реч о реконструисаном језику, тешко ју је утврдити и она може бити само оквирна. У том случају драгоцене податке пружају позајмљенице, адаптација страног ономастичког материјала и језички, најчешће ономастички подаци забележени у страним изворима. Почетком IX в. н.е. у грчким изворима забележено је словенско име Baldivmer, ранија форма имена Владимир, и то показује да, барем на том делу словенске територије, промена *al > la, позната као метатеза ликвида, није била извршена. У време када су Словени примили топоним Rōma они у гласовном систему нису могли имати вокал ō, што илуструје адаптација несловенског ō: Rōma > прасл. *Rūmъ > Rymъ > срп. Рим. Релативном хронологијом време деловања г. з. одређује се у односу према неком другом г. з. или другим законима. Ако је за другу палатализацију неопходан услов да иза *k, g, ch буду ě, i пореклом од дифтонга, јасно је да је губљење дифтонага старије од ове палатализације. Исто тако, нестанак полугласника у слабом положају морао је претходити једначењу консонаната по звучности: прасл. *sъborъ > срп. збор.

Узроци регуларних гласовних промена су унутрашњи и спољашњи. У унутрашње спадају тежња ка олакшавању изговора, прозодијски фактори, језичка економија (чување што већег броја опозиција са што мањим бројем дистинктивних обележја) и др. Аутоматске промене, као што је једначење по звучности или настанак алофона као резултат артикулационих фактора (веларизација н у Анка), могу се објаснити олакшавањем изговора, тј. структуром говорних органа. Али путеви једначења нису увек предвидиви (стинд. ātman у језицима који га наслеђују даје atpan, attan, appan). Неке фонетске промене настају деловањем крупнијих типолошких процеса: једначење по палаталности у прасл. *gena > *žena последица је тежње ка успостављању хармоније по палаталности у слогу; једначење у дифтонзима, те њихово губљење, манифестација je тежње ка узлазној звучности у слогу (закон отвореног слога). Такве промене се реализују и у виду „ланчаних промена", којима се, у крајњем исходу, реорганизује систем. Спољашњи узрок су контакти с другим језицима и дијалектима, све до утицаја супстрата или адстрата. Настанак ретрофлексивих консонаната (ṭ, ḍ итд.) у староиндијском, неиндоевропска особина, приписује се утицају супстратских језика, као и губљење умекшаности прасловенских консонаната у српском језику. Важан чинилац је и усвајање језика, будући да деца никада не усвајају језички систем у потпуности правилно. У историји српског народног језика деловао је низ г. з., којима се он профилисао у групи јужнословенских и словенских језика.

Литература: R. Anttila, An Introduction to Historical and Comparative Linguistics, New York -- London 1972; В. К. Журавлев, „Фонетические законы", у: Лингвистический энциклопедический словарь, Москва 1990; R. S. P. Beekes, Comparative Indo-European Linguistics: An Introduction, Amsterdam--Philadelphia 1995; H. H. Hock, B. Joseph, Language History, Language Change, and Language Relationship, Berlin -- New York 1996; А. Белић, Општа лингвистика, Бг 1998.

J. Грковић-Мејџор

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)