ГРКИНИЋ, Божидар Божо

ГРКИНИЋ, Божидар Божо, ватерполиста, кошаркаш, тренер (Свети Јурај код Сења, 28. XI 1913 – Београд, 3. II 1996). Завршио је трговачку академију 1932. на Сушаку. Ту је почео да се бави пливањем и ватерполом 1927. у Викторији и с њом постао првак државе у ватерполу 1938. Као официр Југословенске армије 1945. прекомандован је у Београд, где се најпре прикључио кошаркашима Црвене звезде, као играч и тренер, али је већ почетком наредне године морао да их напусти због потребе службе. Постао је играч и први тренер кошаркаша Партизана (1946/47), тада војног тима, а играо је само на међународним утакмицама. На Европском првенству 1947. био је капитен и тренер наше кошаркашке репрезентације која је први пут учествовала на великим такмичењима. После тога потпуно се посветио ватерполу, као играч и тренер Партизана. Као репрезентативац учествовао је на Европском првенству 1947. у Монте Карлу и на Олимпијским играма 1948. у Лондону, где је носио југословенску заставу на свечаном отварању. Када је 1949. у ЈА решено да се расформира ватерполо тим Партизана и оснује Морнар при Југословенској ратној морнарици у Сплиту, он је постао играч, тренер и члан управе новог клуба. На Европском првенству у Бечу 1950. био је у репрезентацији која је освојила прву медаљу на међународним такмичењима (бронза). Наредне године престао је да игра за репрезентацију и наставио да ради у њој као тренер до 1959. За то време освојене су сребрне медаље на олимпијским играма 1952. у Хелсинкију и 1956. у Мелбурну, те на европским првенствима 1954. у Торину и 1958. у Будимпешти. Играчку каријеру завршио је 1956. у Морнару с којим је као играч и тренер био првак државе 1952, 1953, 1955. и 1956. У њему је, упоредо као пливачки и ватерполо тренер, радио до 1959, а онда се вратио у Партизан (обновљен 1952). У њему је до 1962. тренирао и пливаче и ватерполисте, а до 1966. само пливаче. У току активне војне службе радио је као стручни наставник за водене спортове у школи наставника за масовну фискултуру (1946–1948) и као руководилац екипе за спортове на води у фискултурном одељењу Спортског друштва ЈА (1948–1951). Службе у ЈНА разрешен је почетком 1966. После тога отишао је у Мексико да домаћину Олимпијских игара 1968. помогне у припреми олимпијаца у пливању и ватерполу. По повратку из Мексика био је тренер друголигаша Црвене звезде (1969), председник Такмичарске комисије ВСЈ и међународни ватерполо судија. Одликован је Орденом за храброст (1948), Орденом заслуга за народ III степена (1948), Орденом за војне заслуге III степена (1955), Орденом народне армије са сребрном звездом (1961) и Орденом за војне заслуге са златним мачевима (1964).

ИЗВОРИ: Архива Министарства одбране Републике Србије; Документација Ватерполо савеза Србије; Документација листа Фискултурна ревија.

ЛИТЕРАТУРА: Фискултурна ревија, 1946, 4; В. Сибиновић, Д. Мартиновић, Кошаркашки клуб Партизан. Преко пола века 1945–2002, Бг 2002; Шпортско друштво Морнар 1949–2009, Сплит 2009.

Иван Цветковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)