ГРАХОВЉАНИ (

ГРАХОВЉАНИ (Граховско племе), племе у Црној Гори, које је заузимало предео на тромеђи Старе Црне Горе, Боке Которске и Херцеговине, између Цуца на истоку, Кривошија на југу, Коријенића на западу, Бањана на северозападу и Рудина никшићких на северу. До XVIII в. је овај простор, укључујући и Кривошије и део Никшићког поља до реке Зете насељавало племе Риђани, које се раселило, нарочито после Морејског рата. На тој територији су се затим формирала нова племена. Јужни део Граховског племена се простире на Граховском пољу, које се налази на надморској висини од око 700 м, уоквирено и затворено високим планинама Делевац, Лисац, Бијела гора, Јастребица (1.805 м) и узвишењима Бојање брдо, Космач, Илино брдо, Скорча гора, Божурово брдо, Јабука и Дрошкорица -- сва на надморској висини од 1.200 м. Граховско поље, дуго 6 км а широко средином више од километра, има велик комуникацијски значај. Преко њега се одвијао саобраћај од Херцеговине ка Црној Гори. Земља је плодна, Граховско поље познато је по квалитетном воћу, али се становништво пре свега бави сточарством. Предео је богат травом и шумом, са великим комплексом ливада летњих катуништа и својина. Кроз Граховско поље тече неколико речица, које лети пресушују, али су у пролеће и јесен плавне. Граховско племе сачињавају братства: Даковићи, Булајићи, Вујачићи, Миловићи, Вујичићи, Вучетићи, Кујачићи, Кешељевићи, Јаничићи, Андријашевићи, Видовићи, Банићевићи, Живковићи, Перовићи, Милићи, Мићићи, Јуришевићи, Драгомановићи, Јовановићи -- Солдати, Лисови, Денде, Аџије, Градињани, Бакочи, Мерџани, Ковачевићи. На територији племена су сеоска насеља Граховац (на врху Граховачког поља), Миротински долови, Броћанац, Ријечане и Балосаве -- до Бањана, Горња и Доња Спила, Загора, Присоја, Јабуке и Топсуде, као и варошице Вилусе и Грахово. Територија племена је била погранична зона између Турске и Црне Горе, а кроз новију историју била је од комуникацијског и политичког значаја. У току борби Црногораца против Турака Грахово је имало посебан значај у XIX в., јер је због свог положаја функционисало као зборно место хајдучких чета које су одатле продирале често и дубоко на турске територије у Херцеговини. Због тога су и сами Г. трпели велике турске одмазде. Тако је августа 1836. дошло до велике погибије Црногораца у Граховској Челини. Црна Гора није била призната од Турске, па су они покушавали да је поново покоре. Велики напад на Црну Гору, који је предводио Омер-паша Латас, одиграо се и 1852, после гушења устанака у Босни и Херцеговини. Током сукоба почетком 1853. Дервиш-паша је напао Г. који су се предали у јануару 1853. „на веру Турцима", али су их они побили или затворили. Међутим, Црногорци су се одбранили од ове најезде, уз дипломатску помоћ Русије и Аустрије. После Кримског рата, сукоби се поново интензивирају. Још један велик напад Турака на Г. одиграо се априла 1858, али су у мају Црногорци разбили турску војску у познатој бици на Граховцу. Ова битка је имала велик политички и стратешки значај, а задржала се и у народном предању. Црна Гора је овом победом добила и територијална проширења, која су укључивала и Грахово, и међународно признање својих граница. Као и у случају других племена, са постепеним развојем модерне црногорске државе значај племенских организација се губио. Данас територија граховског племена припада општини Никшић у Црној Гори, а становништво гравитира ка Никшићу. Значајнија насеља на територији некадашњег племена су и данас варошице Грахово и Вилуси.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Јовановић, Историја Црне Горе, Пг 1995; С. Ст. Радуловић, Озринићи, Кучи и Грахово по предању и сазнању: етнолошка грађа и извори, Цт 2007.

М. Прелић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)