ГЕЏА

ГЕЏА, лист за шалу и сатиру, који је излазио у Београду од 10. XI 1892. до 27. IV 1895. Власник и главни урeдник био је Наум Димитријевић, а лист је излазио с прекидима, честим забранама, уз хапшења и затварања уредника. Полиција га је много пута плијенила, махом због увреда краљевих намјесника или (екс)краља Милана и краља Александра. Везан за програм Радикалне странке, главне противнике налази у либералима, напредњацима и Аустроугарској. Насловом листа сељак је означен као политичка снага радикала. Осим одличних сатиричних карикатура (аутори Драгутин Дамјановић и Марко Иванишевић), имао је круг сарадника међу истакнутим млађим пјесницима, прозаистима и критичарима (Јован Скерлић, Милорад Митровић, Риста Одавић, Милорад Павловић Крпа, Радоје Домановић). Од прозних облика заступљене су најчешће „слике", „црте", „причице", „гатке" (везане за изборе, савремене прилике, политичке односе), шаљиве (мотиви из свакодневног живота у комичној обради) или сатиричне садржине (политички мотиви, политички противници радикала као тема). Захваљујући високом квалитету прилога, Г. је радо читан у ширем, нестраначком кругу, међу разноликим социјалним и професионалним слојевима. Исти циљ су имале и илустрације, умјетнички успјелије и с више простора него у ранијим хумористичко-сатиричним листовима. Посебна пажња обраћана је глави листа (мијењана чак дванаест пута), која је прилагођавана тренутним политичким порукама и идејама: цртежи су по правилу представљали политичке противнике (Јован Авакумовић, Милутин Гарашанин, касније Рибарац, екс-краљ Милан, Аустрија). Динамика садржине се остваривала и повезивањем графичких прилога (карикатуре) са шаљиво-сатиричним рубрикама, у којима афоризми, шале, епиграми, инвективе прате политичке противнике свих занимања и положаја (Љ. Недић, Л. Комарчић, екс-краљ Милан, Ј. Ристић или М. Гарашанин). Такође се упадљиво искоришћава стилски и жанровски потенцијал познатих и популарних дјела (Л. Мушицког, Б. Радичевића, Ђ. Јакшића, Ј. Ј. Змаја, народних пјесама и сл.) у сатирама пјесника М. Митровића и других сарадника. У листу је често вођена полемика са шаљиво-сатиричним гласилима других политичких оријентација, која су грубо коментарисала Г. прилоге, изругивала уредника или сараднике, издавачке неприлике и сл. У историји српске хумористичко-сатиричне штампе Г. има једно од најистакнутијих мјеста.

ЛИТЕРАТУРА: Ж. Младеновић, Младост Јована Скерлића, Бг 1940; Ж. Рошуљ, Час описа часописа II, Бг 1998; Д. Иванић, Књижевна периодика српског реализма, Бг -- Н. Сад 2008.

Д. Иванић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)