ГРДЕЛИЦА

ГРДЕЛИЦА, текстилна фабрика у истоименом граду, која је пословала под разним именима, а индустријском производњом текстила бавила се од 1884. Развој текстилне индустрије у лесковачком крају почиње крајем XIX в. Након две гајтанаре, подигнуте у Стројковцу, недалеко од Лесковца (убрзо пренета у Вучје), и Козару, један од ортака ове друге, Михаило Јанковић Инајет, издваја се и добивши концесију за подвоз, царину и порез, уз бескаматни кредит од Класне лутрије, подиже 1894. у Г., на Козарачкој реци, модеран млин и фабрику гајтана од 72 чарка (чекрка), и у њој одељење за израду свиленог бућмета (врста гајтана). После десет година самосталног рада Инајет за ортаке прима Глигорија Јовановића и Милана А. Поповића. У то време, 1905, гајтанару чине зграда за фабрику, зграда за ваљавицу, 74 чарка за предење гајтана, два казана запремине 800--900 кг и друга опрема за исту фабрику, двоспратна зграда за млин и зграда за становање фабричког особља и радника. У међувремену у Лесковцу је 1896. отворена прва фабрика штофова („стара лесковачка штофара"), која постаје расадник целокупне текстилне индустрије тзв. српског Манчестера. Она је 1908. највећа фабрика на Балкану, са 105 разбоја. Из ње иступају 1904. (или 1905) будући Инајетови ортаци, и под нејасним околностима од њега откупљују предузеће у Г. Они сем гајтана почињу да израђују и сукно на 16 разбоја. После смрти Глигорија Јовановића (1906) за ортаке су примљени његов брат Лазар Јовановић, као и Мика Станковић Куца и Глигорије Костић Загужанче. Они у предузећу остају до 1923, кад на њихова места долазе Јован Јовановић (Лазин син) и Петар А. Поповић, а предузеће се води под називом „Јовановић и Поповић и комп.". Оно наставља рад после I светског рата, добивши на име ратне штете 1,5 милиона динара. Фабрика је проширивана 1920, 1924. и посебно 1926. и 1927, када су направљене нове зграде и купљене нове машине. Године 1928. фабрика располаже с три казана с укупно 430 м^2^ загревне површине, две парне машине од 600 коњских снага (КС) и воденом турбином од 70 КС. Модерно опремљена перионица вуне могла је дневно да испере до 1.500 кг суве непране вуне. Исцеђена и чиста вуна сушена је у сушарама, а потом бојена у посебним апаратима, да би се прерађивала у предиво. Предионица је имала седам великих влачара и 11 селфактора с укупно 5.800 вретена за прераду гребенане вуне, а за израду пређе од чешљане вуне или за тзв. фино предиво (камгарн-шпинерај) имала је 1.000 вретена. Тканина је израђивана на 90 модерних разбоја у ткачници, а финализована у апретурном одељењу с једним апаратом за карбонизацију, осам ваљавица, шест перионица, две сушаре, четири шишаће машине, две велике пресе, финиш и дамфиш апаратом и др. Фабрика је имала сопствену столарску и браварску радионицу. Годишња производња била је око 600.000 м војничке чоје, сукна, шајка, ћебади и финих штофова, 50.000--60.000 кг вунице, плетива за чарапе и рукавице и пређе за трикотажу, те око 30.000 кг гајтана. Било је запослено око 600 радника и мајстора. Технички директор био је Ј. Л. Јовановић, а комерцијални М. Поповић. Од 1920. до 1930. фабрика је зарадила око 60 милиона динара. Вредност уложеног капитала у 1934. била је: за фабричке зграде и некретнине 3.571.621,17, за стамбене зграде 1.752.848,48, за машинска постројења 12.443.522 и материјал 10.600.000 динара. Сировине су набављане у иностранству, а производња реализована у земљи, од тога половина у државним предузећима и установама.

Године 1938. одобрено је претварање предузећа у акционарско друштво „Фабрика вунених тканина Јовановић и Поповић" а. д. у Г. са седиштем у Лесковцу, које почиње да ради 1. IV 1940. Директор је Борислав М. Поповић. Фабрика проширује капацитете, поставља још 2.000 нових вретена и 40 разбоја, па средином 1940. располаже са 7.000 вретена и 120 разбоја. Главно место у производном асортиману има производња војничке чоје и ћебади, па почетком рата почиње производња за војне потребе (војничке униформе), за шта су ангажовани и приватни кројачи из Лесковца, Г., Власотинца, Врања, Бујановца, Прешева, Владичиног Хана, Предејана, Гњилана. За време окупације фабрика, с прекидима, ради за окупацијске власти, без улагања у опрему, и уз доста оштећења.

По ослобођењу Лесковца имовина фабрике (Тонкићева фабрика) стављена је под привремену управу и надзор државе 21. XI 1944. Управа народних добара Среског народног одбора секвестрирала је предузеће 3. VII 1945. Због сарадње с окупатором власници су 1946. осуђени на казне затвора од једне до две године и конфискацију фабрике. Фабрици је промењено име у „Фабрика вунених тканина Јединство" у Г., а после 20 година промењено је име у „Текстилна индустрија Г." (ТИГ). Фабрика је брзо обновљена и оспособљена за производњу већ у новембру 1944. Током 1945. и 1946. монтиране су нове машине увезене пред рат. Улагањима у наредним годинама фабрика се модернизује, изграђена је савремена производна хала за дораду и реконструисана стара зграда. Године 1964. монтирана је нова предионица и напуштена стара из 1926. Предионица влаченог предива имала је 1966. седам влачара, са 4.840 вретена, а предионица чешљаног предива имала је 4.000 вретена. Одељење ткачнице имало је 101 разбој (61 из 1926. и 40 из 1940). Са 1.130 радника ТИГ је произвео 550 т влаченог предива, 293 т чешљаног предива и 1.028 милиона м влачених и чешљаних тканина.

У петогодишту након контроверзне реформе 1965. дошло је до опадања производње и акумулације у текстилној индустрији Југославије, па и у ТИГ-у. Производња влаченог предива пала је у 1970. на 352 т, а производња тканина на 763.000 м, док је производња чешљаног предива порасла на 608 т. Ипак, модернизација није прекидана, набављене су нове машине, из увоза и од домаћих произвођача („Машинотекс" Лесковац, „Крушик" Ваљево). Куповином нових разбоја 1968. почиње преоријентација производног програма, појављује се нова колекција чешљаних тканина од стопостотне вуне, са знатно већом акумулацијом. Почетком 70-их, с експанзијом индустрије намештаја, почиње производња декоративних тканина, али убрзо ову производњу, у договору у лесковачкој текстилној индустрији, преузима и наставља „Ресорт" из Лесковца. Напори у промени асортимана настављени су освајањем производње из мешавине вуна -- полиестер, ради чега је 1973. набављена машина за сушење и термофиксирање, а ускоро је уместо увозног почело коришћење сопственог ткачког предива. У овом периоду ТИГ постаје све значајнији извозник у суседне земље и у СССР, а 1974. почиње и значајан пласман чешљаних тканина преко водећих конфекција. У 1977. остварен је продор на тржиште Канаде, а већ 1979. извезена је трећина остварене производње, претежно на конвертибилно подручје.

Почетком 1972. ТИГ се удружује с другим фабрикама из басена у „Лескотекс", а ТИГ је сачињен од „Предионице", „Ткачнице" и радне заједнице заједничких служби. У то време има 1.180 радника. Деценија протиче у даљој модернизацији и променама асортимана, што омогућује превладавање застоја у производњи и побољшање перформанси предузећа. Значајне промене у асортиману остварене су 1980, када се кренуло с производњом предива од јагњеће вуне, које је до тада увожено. Као једини произвођач у земљи, ТИГ је значајно допринео ослобађању трикотажера зависности од његовог увоза. Исте године направљена је велика колекција влачених тканина с домаћом вуном у високом проценту, што тржиште изванредно прихвата. Прва половина деценије прошла је у даљим модернизацијама и успешним резултатима. За постигнуте резултате директор фирме добио је од Привредне коморе Србије награду Дан Републике. Директори ТИГ-а били су: први принудни управитељ Филип Кос, Милоје Спасић (1946--1948), Жика Јанковић Семенкар (1948--1950), Илија Арбутина (1950--1953), Сотир Радивојевић (1953--1955), у међувремену принудни управитељ Сретен Ристић Срећко, Миша Ђивуљски (1955--1957), Богдан Тривунић (1957--1962), у међувремену Србољуб Станојевић Џонда (1960--1961), Војислав Стаменковић (1962--1964), Живан Ђорђевић (1964--1967), Миодраг Стојиљковић (1967--1974), Василије Николић (1974--1978), Драгомир Петковић (1978), Звонимир Маринковић и др.

У периоду транзиције предузеће је запало у тешкоће, производња и пласман су опадали, инвестиција углавном није било. Дошло је и до прекида производње децембра 2006, а након њеног обнављања маја 2007, у септембру је следио позив на аукцију: 7. марта 2008. 70% капитала ТИГ-а продато је Милану Марковићу из Београда, по цени од 348.000 евра. Предузеће је у стечају од 24. XII 2010.

Друго текстилно предузеће, Индустрија трикотаже и плетива (ИТП) Г., основано је 22. II 1958. као Занатско предузеће за конфекцију и трикотажу „Стојан Илић Цонка", са седиштем у Ораовици. Почело се с конфекцијском и трикотажном производњом, а затим је од ТИГ-а добијена помоћ у виду предилица за чешљану пређу, освојена је и производња вунице за ручни рад. Тада је оснивач, Народни одбор општине Г., променио назив фирме у ИТП. Основна делатност предузећа је производња свих вунених и трикотажних производа, те трико-предива и плетива за ручни рад. До средине 60-их предузеће је пословало са старом опремом у скученом и неповољном производном простору. Године 1965. изграђена је производна хала, што омогућава боље пословање. Већ 1966. остварен је извоз, повећана је производња и проширен асортиман. До краја деценије резултати пословања су погоршавани, па се 1970. остварује идеја из 1966: предузеће се спаја с ТИГ-ом. Заједништво је, међутим, трајало само до краја 1971. До 1972. ИТП је улагао претежно у старе машине, али је с њима остварио одличне резултате, који су омогућили до тада највећа улагања у плетионицу, инсталисањем 20 ручно равноплетаћих машина различитих финоћа и ширине. За постигнуте резултате ИТП је 1972. добио Октобарску награду Скупштине општине Лесковац за свеукупни развој и постигнуте резултате.

Као и ТИГ, и ИТП се 1972. удружује у „Лескотекс". Иако је 1973. остварен виши степен технолошког развоја, набавком првих моторних аутоматских машина из увоза, као и увозних конфекцијских машина, остварени резултати нису били сразмерни улагањима, тако да од 1975. до краја деценије ИТП исказује негативне пословне резултате. Излаз из тешкоћа потражен је у реорганизацији у оквиру „Лескотекса" (ИТЛ), у чијем саставу ИТП послује као Основна организација удруженог рада од 1976. до 1978. Од 1979. предузеће бележи позитивне резултате, али без улагања у претходном петогодишту, опрема је застарела и амортизована, пре свега предионичка. С побољшањем резултата обнављају се и улагања, што омогућује континуитет успешности до краја деценије. Директори ИТП-а били су: Никола Ђорђевић (од 1958), Радивоје Стојиљковић (од 1967), Милоје Спасић (од 1970), Боривоје Ђорђевић (од 1971), Слободан Стефановић (од 1976), Светислав Ћирковић (од 1978), Велимир Јовић (од 1983) и др.

Иако мало у оквирима текстилне индустрије Јабланичког округа, ИТП је било једно од успешнијих предузећа. До 1990. пословало је успешно, достижући годишњу производњу од готово 200.000 комада, од чега је знатан део пласиран на инострано тржиште (пре свега у СССР). На руско тржиште ишло је, преко „Центротекстила Београд", око 70%--90% производње. Почетком 90-их извоз на ово тржиште практично је обустављен и предузеће се нашло у финансијским тешкоћама. У првој половини деценије производња је драстично смањена, на 30.000 комада у 1995. и свега 10.000 у 1996. и 1997 (рачунајући и дорадне, лон послове). Проблеми су увећани релативном нефлексибилношћу опреме, прилагођене производњи тешке трикотаже. Крајем 1996. предузеће је отишло у стечај, а 1999. обуставило производњу. Почетком 2009. купио га је за 2,3 милиона динара Љубиша Николић, чији су деда и отац радили у ИТП-у. Николић је од 1996. радио у Француској, где је од 2006. власник предузећа за уградњу алуминијумских и ПВЦ прозора. Производња је обновљена јануара 2014.

Трећа текстилна фабрика у Г. (Хубачева фабрика) била је најкраћег века. Подигнута је на слаповима Козарачке реке, пре I светског рата, као примитивна текстилна радионица. На чарковима које је покретала вода израђивани су тада тражени вунени гајтан, бурма (усукани гајтан) и бућма (конац за вез) за украсе на народној ношњи. После рата погон је модернизован уграђивањем водене турбине, укупне снаге од око 80 коња, малим електричним генератором и комплетном опремом за израду вуненог чешљаног предива од „камцуга" надаље. Касније је инсталисана и парна машина с опремом за израду вуненог влаченог предива и готових „штрајхгарн" тканина. Током 30-их година фабрика је упала у тешкоће и на крају обуставила рад. Ван главних саобраћајница, забачена у брдима, она није била интересантна ни за окупатора, те током рата није радила. После рата демонтирана је, а машине пренете у лесковачке фабрике и текстилну школу, у лето 1946. Зграда фабрике адаптирана је за винарски подрум Земљорадничке задруге из Г.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Трајковић, Ж. Стојковић, Х. А. Ракић и др., Сто година лесковачке текстилне индустрије (1884--1984), Лесковац 1984; В. Хубач (прир.), Текстилци лесковачког басена, Лесковац 1998; Група аутора, Положај и стратегија развоја текстилне индустрије Јабланичког округа, Бг 1998; „На Азурној обали ради у Грделици гради", Политика, 27. I 2014.

Р. Буквић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)