ГЊУРАЦ

ГЊУРАЦ, врста птица која обухвата све представнике реда Podicipediformes, а у ширем смислу и припаднике иначе несродног реда Gaviiformes (норови или морски г.). Г. су рибоједе птице средње величине или омање, грађом потпуно прилагођене за пливање и роњење помоћу весластих прстију с бочним покретним режњевима (уместо пловних кожица). Крила су им мала и уска, тако да полећу само уз залет трчањем по води, те се у опасности радије спасавају гњурањем. Летних пера у репу немају, што им ограничава маневрисање у ваздуху, па лете праволинијски. Ноге су им постављене сасвим позади, тако да ходају усправно, попут пингвина. Кљун им је оштар, већином танак и средње дужине, глава мала, на подужем врату. Већина врста г. је одозго мрка а одоздо свиластобела, али у време парења и мужјаци и женке добијају живље боје, нарочито на врату и глави, на којој им израстају украсне ћубе и кићанке. Младунци већине врста имају пругасте главе и вратове, а те одлике задржавају и кад се осамостале. Перје на телу г. је непромочиво и нарочите је грађе, тако да на површини омогућује плитак газ, а кад се приљуби уз тело птица тоне, па јој из воде вире само глава и врат. Имају развијене свадбене игре и само у то време се оглашавају, иначе су тихи. Гнездо г. је у виду ниске плутајуће платформе од воденог биља, обично скривено у емерзној вегетацији слатко стајаћих вода. У опасности, пре напуштања јаја, родитељи их покрију влажним трулим лишћем, од чега иначе безбојна јаја добијају камуфлажне мрље. Чим се излегу, младунци умеју да пливају. Г. се хране рибом, ларвама водоземаца (крупније врсте и одраслим), мекушцима, раковима и воденим инсектима. Селице су, али део популације презимљава на незалеђеним водама у Србији и тада се појављују на споријим рекама. У Србији живи пет врста из два рода. Риђоврати г. (Podiceps grisegena) врло је ретка врста која се местимично, нередовно и у сасвим малом броју гнезди на низинским стајаћим водама у северној половини Србије. Средњег је раста, у свадбеном перју има риђ врат и светлосиве образе наспрам црног темена. Најпознатији је и најкрупнији ћубасти г. (Podiceps cristatus), дужине 46--51 цм и распона крила 59--73 цм. У рано пролеће добија црне ћубе на темену и лепезасте риђе-црне украсне „заушке". Гнезди се по већим стајаћим водама широм Србије. Стабилна популација процењена је у Србији на преко 2.000 парова који се гнезде. Полаже 3--4 јајета на којима лежи четири недеље. Док су мали, младунци се често скривају у перју родитеља. У Србији је најређи ушати г. (Podiceps auritus), последњих педесетак година виђен само неколико пута. То је омањи мрко-бели г. који се гнезди на Северу и коjем редовни селидбени пут не води преко Србије. Име је добио по златно-црним кићанкама с обе стране главе, које добија у време гнежђења. Црноврати г. (Podiceps nigricollis) такође је малог раста, дужине 28--34 цм и распона крила 50--60 цм. У свадбеном перју има црну главу и врат са златним кићанкама на образима. Редовна је гнездарица већих стајаћих вода Војводине с растућом популацијом од више стотина парова. Женка полаже 3--4 јајета на којима оба родитеља леже три недеље. Најмањи је али у Србији најзаступљенији мали г. (Tachybaptus ruficollis), са стабилном популацијом од око 5.000 парова, који се гнезде свуда где има стајаћих вода с бар мало барске вегетације. Лети је тамног перја, црног темена с риђим образима и вратом, али је и зими мање контрастан -- одозго мркосив, одоздо жућкастосив. Дугачак је само 21--29 цм, с распоном крила тек 40--45 цм. Ретко полеће, чешће се с једног дела воде на други премешта трчањем по површини уз брзо махање крилима. На 4--7 јаја родитељи леже три недеље или дуже. У Србији су заштићене све врсте г.

ЛИТЕРАТУРА: D. Barjaktarov, „Catalog of the bird collection in the Belgrade Natural History Museum: The order Podicipediformes", Archives of Biological Sciences, 2005, 57; М. Ружић, R. Maccurrach, „Прво потврђено појављивање ушатог гњурца Podiceps auritus у Србији", Ciconia 2008, 17; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 2008--2013, Н. Сад 2015; И. Хуло, „Посматрање ушатог гњурца Podiceps auritus на рибњаку Капетански рит", Ciconia, 2016, 22--23.

В. Васић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)