ГЕРОНТОЛОГИЈА и ГЕРИЈАТРИЈА

ГЕРОНТОЛОГИЈА и ГЕРИЈАТРИЈА (грч. gevrwn: старац; lovgo": реч, говор; наука; ιατρός: лекар), медицинска специјалност чији предмет су старење и стари људи: прва дисциплина је општа наука о старењу и старости, а друга се бави болестима и лечењем старих људи. Прва научна размишљања о геронтологији везују се за И. И. Мечникова 1908, микробиолога (проналазача фагоцитозе). Историја светске медицине сматра да је први геријатар био И. Л. Нашер, њујоршки лекар, који је после посете старачким склоништима у Бечу, захтевао од одговарајућег Медицинског удружења да се геријатријски болесници издвоје из оквира интерне медицине и да се формирају посебна одељења за лечење старих. Он је увео термин геријатрија у свом чланку „Geriatrics" у Њујоршком медицинском часопису (New York Medical Journal) 1909. и основао Њујоршко геријатријско друштво 1915. Међутим, књижевник, лекар-научник и члан Српске краљевске академије Лаза К. Лазаревић, пре И. Л. Нашера, тј. већ 1887. у Београду оснива прво болничко Геријатријско одељење у свету. Наиме, издвојио је старе болесне особе из постојећег Унутрашњег одељења Варошке болнице на Палилули, те успоставио Одсек за лечење стараца са 13 кревета у изнајмљеној згради занатлије Хаџи-Николића преко пута болнице. Он је сматрао да „старост није ни здравље ни болест. Стари кад су здрави другачије живе и другачије се хране. Када су болесни другачије болују, па зато морају другачије и да се лече". Лаза К. Лазаревић је, дакле, пионир светске и наше г. и г., али се његово одељење угасило после његове смрти.

Однос према старим људима се у историји мењао од лапота (сеницид) до савременог схватања старости као нормалног „трећег доба" (после младости и зрелости), које је за поштовање и има значајне специфичности (медицинске, психолошке, социјалне и др.). „Старост се одликује поремећеном хомеостатском функцијом, опадањем психофизиолошких адаптивних капацитета и променама у биолошко-молекуларним функцијама" (М. Ђорђевић и др.). Узроци старења су вишеструки: накупљање штетних продуката у ћелијама (пигмент трошења -- липофусцин) и лоших поправки структура ћелија и ДНК; ограничен број ћелијских деоба (Хејфликов број - лимит = ћелија се у лабораторијским условима може поделити највише 50 пута) јер се теломере (капице на врховима хромозома које чувају њихов интегритет) при свакој деоби скраћују, а недостаје ензим теломераза да их регенерише (за разлику од нормалне ћелије, ћелије рака стално производе теломеразу и не примају „молекул смрти" за апоптозу, тј. програмирану ћелијску смрт, и зато су потенцијално бесмртне, тј. живе док живи оболели од рака); штетни ефекти створених аутоантитела; опадање нивоа хормона и неуротрансмитера; штетно дејство (оксидативни стрес) слободних кисеоничних радикала и липидна пероксидација ћелијских мембрана, која повећава њихову пропустљивост. Обично се каже: човек је стар колико су му старе артерије. Сам процес старења (сасушивање, везивно скврчавање и сл.) доводи и до старења зидова артерија, али болест -- атеросклероза то поспешује. Насупрот томе, смањењем уношења хране -- калорија успоравају се метаболички процеси и то продужава живот код лабораторијских животиња, али се добијање потомства одлаже. Неки ову чињеницу покушавају да прошире и на сазнања о људској врсти.

Старење се карактерише инволуционим биолошким процесима, али и променама: у социјалној сфери, психологији, понашању (дезангажовање) и сл. М. Петровић је зачетник геронтопсихијатрије у Србији. Становништво Србије спада у старија становништва у свету јер је 17,4% популације у старосној доби од 65 и више година. При томе, тешку демографску ситуацију у Србији чини не само старење него и депопулација становништва. Хронолошка старост почиње од 65. године живота, када се у већем делу света одлази у обавезну пензију. У Европи је то пракса коју је увео немачки „гвоздени" канцелар Ото фон Бизмарк. Међутим, календарска и биолошка старост се све мање поклапају. Први старачки домови настали су током XIX в. Међународна асоцијација за геронтологију створена је 1950. Уједињене нације су се од 1971. заинтересовале за проблем старења и положај старих у друштву. За међународни дан старих 1990. проглашен је 1. октобар.

Геронтолошко друштво Србије основано је 1973. Чине га лекари, правници, економисти, социјални радници, као и људи из државне управе и политике. Оно је у бившој Југославији и Србији, у времену 1977--2014. одржало девет конгреса. Публикује часопис Геронтолошки зборник, а од 1993. Геронтологију (објављено 37 свезака). Први председник био је геријатар П. Королија, начелник Геријатријског одељења КБЦ Звездара (прво и једино Геријатријско одељење на просторима бивше Југославије после Л. К. Лазаревића), затим, И. Р. Недељковић, Д. Петровић, М. Јањић и социолог М. Немањић. Геронтологија постаје ужа специјализација и оснива се њена Катедра на Мед. ф. у Београду. Велик значај имао је Завод за хронична обољења и геронтологију основан у Београду 1975. Директор Ђ. Козаревић је имао изванредан тим сарадника: Н. Војводић, Ж. Вуковић, Ж. Рачић, Ј. Демировић и др. Радио је до 1987, када се ујединио са Центром за кућну негу у Градски завод за геронтологију и палијативно збрињавање (директори: Ж. Рачић, Н. Војводић, Љ. Жикић, М. Црнобарић, Д. Паспаљ). Концепција ових установа је била да старе особе што дуже остану у својој социјалној средини. Геријатријска секција СЛД основана је 1995, а председници су били: М. Давидовић, Н. Војводић, Д. Милошевић, Ј. Ожеговић, Н. Јевтић, Б. Деспотовић, Б. Томашек, П. Ерцег. САНУ је посвећивала пажњу г. и г.: Л. К. Лазаревић, М. Мацура (демографија Србије); В. Кањух (Л. К. Лазаревић као први геронтолог у свету, атеросклероза, борба против дискриминације познатих научника старијих од 65 година, који желе и могу и даље успешно да раде); В. Шуловић (Л. К. Лазаревић као први геронтолог у свету). Слична настојања исказивала је и Српска православна црква.

ЛИТЕРАТУРА: I. Nasher, „Geriatrics", New York Medical Journal, 1909, 90; В. Кањух, Б. Павловић, „Лаза К. Лазаревић (1851--1891)", у: Живот и дело српских научника, Бг 1998; V. Kanjuh и др., „Conceptions about etiopathogenesis of cancer and immortality of cancer cell аt the transition to the next millenium", у: S. I. Nedeljković, V. I. Kanjuh, M. R. Vukotić (ур.), Cardiology, 2, Bg 2000; Ж. Вуковић, Књига о старости, Бг 2008; В. Кањух, „Непрекидно велико интересовање јавности за др Лазу К. Лазаревића, књижевника, лекара -- научника и хуманисту. Зашто?", у: Лаза К. Лазаревић. Живот и дело, Бг 2012; Г. Шево, „Рађање геронтологије као савремене научне дисциплине", М. Немањић, „Геронтолошко друштво Србије на геронтолошком пољу у 20/21. веку", у: Г. Шево, М. Тасић (ур.), Геронтологија у Србији, Бг 2013; М. Ђорђевић, И. Марковић, Н. Деспотовић и др., „Старост и старење", Б. Димитријевић, „Дучић против Поуиса или о вештинама старења", Геронтологија, 2013, 2; Д. П. Грегорић, И лекари су људи, Бг 2014.

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)