ГАЦКО

ГАЦКО, град и центар општине у источној Херцеговини, у Републици Српској, смјештен на сјевероисточној периферији Гатачког крашког поља, између планине Лебршник на сјевероистоку и планине Бјелашнице на југозападу. Главни саобраћајни правац је пут који повезује Подриње код Фоче са јадранским приморјем код Дубровника. Савремени друм је изграђен 1958. Попријечни путеви су мање прометни и повезују Г. на југоистоку са Никшићем, а на западу са Мостаром. Ово је старо насеље које је било једна од станица на дубровачком трговачком путу према унутрашњости Балканског полуострва. Нови правци развоја успостављени су послије Анексије БиХ, када су вршени мелиорациони радови у пољу, које је било периодично плављено, поправљани су путеви, отворени су основна школа, болница и пошта. Околина је била позната по ћилимарству у домаћој радиности. Године 1948. то је била мала варош са 1.170 становника. Током послијератног периода у околини је отворен дневни коп угља који се користио за рад термоцентрале. Развиле су се све административне службе општинског центра и број становника је до 1991. у граду порастао на 4.584 од којих су 49,1% били Муслимани, а 46,8% Срби. Према претходним резултатима пописа становништва из 2013. у Г. је живјело 5.784 становника у 1.682 домаћинства. Град је имао 2.055 кућа -- станова. Насеље је на висини од око 950 м, издужено по ивици поља и има линеарну структуру.

М. Мандић

У средњем веку Г. се налазило на дубровачком трговачком путу (Via Ragusa). Жупа Г. у области Подгорје први пут се спомиње у Летопису попа Дукљанина, а 1276. се наводи као место сукоба између краља Уроша I и његовог сина Драгутина. Припадала је држави Немањића у време цара Душана, да би од краја XIV в. припадала Босни. Не зна се поуздано када је насељено место преузело име жупе, али вероватно јесте до прве половине XV в. Налазило се у оквирима поседа Сандаља Хранића (до 1435) и Стефана Вукчића Косаче (1435--1465). Након пропасти средњовековне босанске државе, Г. је 1465. пало под османску власт. Од средине XIX в. било је седиште кадилука, а од 1875. округа са мутесарифом хришћанином на челу. У време аустријске владавине (1878--1918) било је средиште среза. Током I светског рата од добровољаца из Г. и околине био је формиран Гатачки добровољачки батаљон, који је ратовао у саставу црногорске војске у оквиру Херцеговачког одреда. По завршетку рата Г. је ушло у оквире југословенске државе, где поново постаје средиште среза, а касније и административна јединица у оквиру Зетске бановине. После слома Краљевине Југославије у Априлском рату у Г. је ушла италијанска војска, одакле се повукла 18. V 1941, након споразума између Италије и НДХ. Читав Гатачки срез/котар је административно припао Великој жупи Дубрава у оквиру НДХ, а усташка власт у Г. је успостављена 24. V 1941. Убрзо након тога, започињу прогон српског становништва, хапшења, малтретирања и убијања. У првим данима јуна у Гатачком срезу је убијено око 150 људи, највише у селима Корита, Автовац, Заградци, Михољаче, Самобор, Грачаница и Надинићи. Као одговор на покоље становништва од стране усташа, у околини Г. избија устанак 6. VI 1941. Устаници су напали оружничке постаје у Казанцима, Степену и Јасенику и створили слободну територију. Нове масовне покоље српског становништва у Г. и најближој околини усташе су извршиле 23--25. јуна, када је убијено око 100 људи. Устаници су 28. јуна заузели Автовац, али покушај ослобађања Г. није био успешан. У ноћи 5/6. IX 1941. устаничке снаге су поново напале Г., продрле у варошицу и заузеле Пољопривредну станицу. У септембру је дошло до смене власти у граду, те се уместо усташа враћају Италијани, који ту остају до марта 1943, када су контролу над градом закратко преузели четници Милорада Поповића. Од 2. априла до 1. маја био је у рукама партизана, а средином маја дошли су Немци. Коначно је ослобођен 2. IX 1944, када је у њега ушла 2. бригада 29. херцеговачке дивизије НОВЈ. Г. је био први ослобођени град на подручју Херцеговине. Услед слабе развијености од 1961. постепено опада број становника на простору општине. Знатнији привредни развој забележен је након отварања термоелектране 1983. Према попису из 1991. општина Г. имала је 10.844 становника, од чега је Срба било 62,4%. Према процени Републичког завода за статистику из 2009, на територији општине Г. живи 10.129 становника. У Г. се налази православна црква Свете Тројице, подигнута 1884.

М. Гулић

ИЗВОР: С. Скоко, М. Граховац (прир.), Злочини Независне Државе Хрватске и немачког окупатора у Херцеговини 1941--1945, Гацко--Бг 2011.

ЛИТЕРАТУРА: С. М. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић-Косача и његово доба, Бг 1964; Д. Ковачевић Којић, Градска насеља средњовјековне босанске државе, Сар. 1978; В. Атанасовски, Пад Херцеговине, Бг 1979; Н. Мандић Студо, Гацко кроз вијекове. Прилози историји Гацка, I, Гацко 1985; Спомен књига палих бораца НОР и жртава фашистичког терора из општине Гацко 1941--1945, Гацко 1986; С. Скоко, Покољ херцеговачких Срба '41, Бг 1991; Крваво коло херцеговачко 1941--1942, I, Бг 2000; П. Б. Мандић, Јунски устанак Срба у Херцеговини 1941, Гацко 2003; Н. Мандић Студо, Добровољци из Гацка 1912--1918, Гацко 2003; Н. Асановић (прир.), Кроз источну Херцеговину, Требиње 2011; Херцеговина кроз вијекове. Прилози за историју Херцеговине, Билећа 2012.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)