ГРЕХ

ГРЕХ, дело супротно Божјим и људским законима; у хришћанству се истиче као стање опасније од сиромаштва, беде и сваке физичке невоље, јер означава прекид првобитне заједнице човека с Богом. Нагласак није у страху од Суда Божјег, него у гледишту да се г. губи образ Божји и ствара препрека између човека и Бога. Г. није од вечности јер „погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома" (Пост 1,31), него се јавио као плод злоупотребе слободе. Први г. јавио се у свету духова. Арханђел Сатанаил се погордио, пожелео да буде Бог и добио подршку извесног дела анђела. Побеђен, збачен је на земљу, одузет му је божански суфикс -ил и од тада је Сатана, а анђели посташе ђаволи (демони). Први људски г. настао је такође под утицајем демона, а у јеврејству и хришћанству познат је по библијском приказу догађаја сукоба и непослушности Адама пред Богом (Пост, 3,1-19), што је утицало на стање целог људског рода доношењем болести, патњи и смрти. У првородном г. учествују многи чиниоци: змија или кушач, симбол лажи и клевете, поистовећена са ђаволом или сатаном; дрво познања добра и зла, односно познање Бога кроз конкретну стварност овога света, а која ће се изопачити; Ева, Адамова жена, која је саодговорна и сагласна у чину непослушности, чак и иницијатор г. јер је прва подлегла ђаволовом кушању, а потом наговорила Адама на прекршај; Адам који се Богу правда пребацујући г. на Еву: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде да једем". Библијски приказ догађаја сведочи да г. не долази од Бога (али га Он допушта) и да није саставни део човекове природе -- он је пре човека и изван човека, али се чини човековом вољом, што са друге стране значи да човек може да му се одупре. Библијски симболизам стање г. приказује као стид од физичке голотиње и страх од сусрета с Богом. Очигледно, човек има свест о својој грешности и уочава бесмисао живота у додиру с ништавилом. Изгнање из раја значи да је с појавом г. човек изгубио благодатно стање и да је искључен из божанског живота. Забрана повратка у рај и приступа дрвету од живота означава да је човек пао у нешто што за њега није природно, тј. да је суспендован његов приступ ка натприродном животу. Г. је стран људској природи, али се Адамовим г. у њу ушуњао, те кроз Адама сви сагрешише, свака индивидуа обележена је г. прародитеља. Иако је Адамов г. лични, њега наслеђују сви људи кроз адамовску природу. У том смислу пише апостол Павле: „Кроз једнога човека уђе у свет грех, и кроз грех смрт, и тако уђе смрт у све људе, пошто сви сагрешише" (Рим 5,12). У г. је, дакле, упао људски род а не само човек појединац, човечанство је саучесник у Адамовом г., па је због тога и саодговорно. Ипак, наследство Адамовог г. не искључује личну одговорност јер појединац властитом одлуком чини или не чини г. У својој свеобухватности г. се тиче целог човека, обухватајући тело и душу, иако некад надвлада телесна, а некад духовна компонента. Апостол Павле признаје да зна шта је добро али не чини то него оно што мрзи, уз ограду „то не чиним више ја, него грех који живи у мени" (Рим 7,17.20).

Хришћански појам г. често је уграђен у традиционалну српску културу. Такав став је исказан не само у богословским делима него и у многобројним пословицама, народним песмама и књижевним делима. Мајка Јевросима саветује сина Марка: „Немој сине говорити криво,/ ни по бабу ни по стричевима,/ већ по правди Бога истинога./ Боље ти је изгубити главу,/ него своју огрешити душу". Многи српски владари дарују своје задужбине и да би заокружили посед, врше замену по принципу „њива за њиву, луг за луг, виноград за виноград". Притом су давали више него што добијају „ради благословенија замене". У аренгама многих оснивачких повеља један од честих мотива изградње задужбина била је молитва за опроштај г. Његош пева у Горском вијенцу: „Бог се драги на Србе ражљути/ за њихова смртна сагрешења". Једино су Срби подизали цркве зване покајнице (краљ Драгутин код Дебрца на Сави и Вујица Вуличевић код Велике Плане), иако су владаре збацивали и убијали и на Истоку и на Западу. У модерном добу представа о г. је веома често била коришћена у сврху разних злоупотреба, углавном политички и идеолошки мотивисаних. Упркос томе што је свест о грешности човека ослабила, а ојачала су искушења човекове слободе, хришћанска морална начела су и данас делотворна, премда су и оспоравана на различите начине.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Поповић, Догматика православне цркве, I, Бг 1980; Д. Станилоје, Православна догматика, I, Бг 1993.

Р. Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)