ГОВОРНИ ИЗРАЗИ

ГОВОРНИ ИЗРАЗИ, облици примарно усмене традиције и комуникације, који су на различите начине именовани: народне умотворине, кратке народне умотворине, говорне народне творевине, мале фолклорне форме, народна фразеологија. Заједничке одлике иначе разнородних г. и. јесу: преношење усменим путем (иако им извор може бити и у писаној књижевности, нпр. у Библији), релативна сажетост (краткоћа), устаљеност форме и уобичајена употреба у говору. Вук Караџић у наслову своје књиге пословица употребљава термин „у обичај узете ријечи". Г. и. чине део свакодневне комуникације, али могу бити и део већих усменокњижевних целина (приповедака, песама). У одређеном смислу г. и. несамосталне су творевине јер се њихово значење успоставља и открива у говорном чину или у контексту већих целина у које су инкорпориране. Исказ „жив био" може се тумачити на више начина, али у непосредној комуникацији (или у проширеном облику: „жив био мајци") јасно се успоставља његово значење; то је благослов упућен саговорнику или уобичајени отпоздрав. Г. и. у непосредној су вези са историјом и традицијом, националном, регионалном или локалном. У некима од њих сачувани су реликти архаичних веровања, представа и обичаја, чак и онда када се свест о њиховом изворном значењу изгубила. Уобичајен поздрав „добар дан" заправо је скраћено „Бог ти дао добар дан" у религијском коду или „добар дан желим (ти)" у световном. Израз „мокар као додола" алузија је на обичај зазивања кише (поливање девојака водом), а разумевање карактеризације веште, сналажљиве свезналице „тај је био и на врзином колу" захтева познавање веровања о колу демонских бића или дванаест ђака. Историјски ликови ретко се појављују у г. и., више као алузија на предање но на стварно збивање. За човека који се лоше провео у неком послу каже се да је прошао „као Јанко на Косову" (пораз Јанка Сибињанина 1448), а за оног који много и узалудно трага за нечим да „истражује Маркове конаке" (места боравака Марка Краљевића). Пошто су колективно добро, уобличени су у виду формула (устаљених, непроменљивих облика), а такве готове формуле употребљиве су у ситуацијама које се понављају у животном циклусу човека. У зависности од специфичне функције коју имају у говору, могу се разликовати: контактни г. и., пре свега поздрави („добро дошао") и отпоздрави („боље те нашао"); изрази жеља („срећно Ново лето") или заповести („не буди ти заповеђено"); култне формуле као што су инкантација више силе („помози Боже"), благослов („жив био мајци која те родила"), клетва/заклетва („проклет да је ко је то учинио", „тако ми Бог помогао"); изрази за карактеризацију, скоро по правилу људског бића, његових особина („брз као зец" „бистар као суза"), понашања („ниче где га не сеју"), радњи („за нос кога вући") и расположења („нису му све козе на броју"); формуле игре („свака сврака скака на два крака"), али и апстрактних појмова времена („од Кулина бана") и простора („Богу иза ногу"). Разликовање је условно; многи г. и. имају више функција. У свима се јавља иста намера: да се посебно нагласи део говора, да се изрази став или осећање. Експресивност се постиже хиперболизацијом („хвала ти од неба до земље"), еуфемизацијом („отишао гди шева не пева") или редуковањем („као лук и очи"). Хумор је исто тако у функцији изражајности говора („моја мати и његова мати на једном се сунцу гријале" -- одговор на питање у каквом су сродству). Развијенији г. и., који се односе на општије животне ситуације блиски су пословицама, односно појављују се у пословичкој употреби („у свакој чорби мирођија" може бити употребљено као карактеризација човека, али и као правило „не буди...").

ИЗВОРИ: Ј. Мушкатировић, Причте илити по простому пословице темже сентенције илити реченија, Беч 1787; В. Ст. Караџић, Српске народне пословице и друге различне као оне у обичај узете ријечи, Цт 1836; Ђ. Даничић, Пословице, Зг 1871.

ЛИТЕРАТУРА: М. В. Кнежевић, Антологија народних умотворина, Н. Сад -- Бг 1957; В. Бован, Народна књижевност Срба на Косову IX. Говорне народне творевине, Пр 1980; Н. Милошевић Ђорђевић, Од како се земља охладила: прозни облици народне књижевности и мале фолклорне форме, Бг 1997; В. Баришић Јоковић, Речи које убијају: антологија клетви, Н. Сад 2007; Д. Мршевић Радовић, Фразеологија и национална култура, Бг 2008; М. Клеут, Једноставни облици народне књижевности, Н. Сад 2010.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)