ГЛАС
ГЛАС, јединица говорног ланца у чијој се основи налази звучни талас.
Настаје тако што ваздушна струја, истиснута из плућа, пролази кроз
душник и гркљан, па улази у усну дупљу где се модификује. Један број
г. може настати и увлачењем ваздуха кроз уста (кликови), нпр.
цоктање у српском језику. Када ваздушна струја стигне до гласних жица,
она пролази кроз сужен простор између њих -- гласник, при чему се
артикулишу безвучни и аспировани г., или наилази на гласник затворен
целом дужином, који се затим отвара при чему гласне жице трепере, а што
је основ за артикулацију највећег броја г. Уколико гласне жице
трепере целом дужином, треперење је спорије, а крајњи резултат је нижи
тон. Ако је део који трепери мањи, г. који настаје биће виши. Што су
гласне жице тање, то је добијени г. по тону виши и обрнуто; што су
гласне жице дебље, г. је по тону нижи. Из гласника излази једноличан
ларингални или основни тон (F0) слабог интензитета, који не одаје
акустички утисак људског г. Он се уобличава у резонаторима
(шупљинама) чијим вибрирањем се стварају виши хармонски тонови. Особине
г. зависе, у начелу, од: а) особина ларингалног тона, б) облика и
запремине резонатора и в) тонуса зидова резонатора. Постоје три основна
начина за творбу г.: 1. звучни сигнал из гркљана обликује се тако
што гласовни канал подстиче концентрисање спектралне енергије у
појединим фреквенцијским подручјима (форманти), при чему се стварају
тонови (самогласници) и стабилни делови појединих сугласника (сонаната);
2. ваздушна струја при проласку кроз гласовни канал ствара шум тамо где
је гласовни канал сужен, при чему настају фрикативни (струјни)
сугласници и 3. ваздушна струја врши притисак на место препреке и при
реализацији г. ту препреку нагло уклања, што је основ за формирање
преградних (оклузивних) сугласника. Уколико се у току изговарања
монофтонга промени његова формантска структура, то ће на перцептивном
плану представљати дифтонг. Сливени г., африкате, перципирају се као
једнообразни, али се на њиховој спектралној слици јасно очитава по један
оклузивни и фрикативни сегмент. Разлике и несавршености у грађи
гласовног апарата утичу на стварање различитих акустичких слика једног
истог типа г. Разлика се најпре уочава у боји и висини г.
говорника, што се на спектралној слици очитава кроз висину F0, као и
кроз фреквенцијске појасе у којима се јављају поједини форманти.
Међутим, како је распоред форманата мање-више константан за сваки
појединачни тип г. (нпр. за о F1 ће увек бити у ниским, а F2 у
високим фреквенцијама, док ће се код а форманти груписати око средине
спектра), основни тип изговореног г. увек ће бити препознатљив,
нарочито ако се налази у ширем говорном ланцу, где ће његова
идентификација бити додатно олакшана у односу на суседне г. Говорни
апарат човека може да генерише широк репертоар различитих г. од
којег сваки језик узима један мањи број чијим међусобним комбиновањима
ствара низове са одговарајућим значењем у оквиру свог говорног кода. Тај
редуковани систем г. означава се као фонолошки систем једног језика
и у њему се г. дефинишу на основу инхерентних дистинктивних
обележја. Класификација г. може се вршити и на основу артикулационих
параметара, што подразумева основну поделу на самогласнике,
полусамогласнике и сугласнике, из којих се издваја класа сонаната.
Самогласници се према месту творбе одређују као предњи, средњи и задњи,
а према степену отворености као отворени, средњи и затворени. У српском
језику положај усана и носност нису пертинентне особине самогласника.
Сугласници могу бити звучни (слаби) и безвучни (јаки), орални и носни,
латерални и вибранти, а према месту творбе двоуснени, уснено-зубни,
зубни, алвеоларни, палатални и веларни.
ЛИТЕРАТУРА: Р. Симић, Б. Остојић, Основи фонологије српскога књижевног језика, Бг 1996; П. Ивић, О фонологији. Расправе, студије, чланци, Ср. Карловци -- Н. Сад 1998; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг -- Н. Сад 2010.
С. Гудурић
*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)