ГОВЕДА

ГОВЕДА, врста крупних преживара, одомаћена за производњу млека и меса, као и за рад. Према зоолошкој класификацији, спадају у класу сисара (Мammalia), поткласу животиња с постељицом (Placentalia), ред папкара (Ungulata), подред двопапкара (Paridigitata), групу преживара (Ruminantia), породицу шупљорога (Cavicornia), потпородицу говеда (Bovinae, Bovidae) и род говеда у ужем смислу (Bos). У оквиру рода Bos, првобитно су биле идентификоване три посебне врсте: европска или таурин г. (Bos taurus), зебу (Bos indicus) и изумрли тур (Bos primigenius). Сада, међутим, оне су класификоване као једна врста, Bos taurus, с три подврсте: Bos taurus taurus, Bos taurus indicus и Bos taurus primigenius. Сва домаћа г. воде порекло од дивљих родоначелника. Постоји теорија да потичу од једног заједничког претка, тура или ура (Bos primigenius), за којег је познато да су последњи његови примерци нестали у Пољској у првој четвртини XVII в. (монофилетска теорија). По дифилетској теорији, поред тура, други дивљи предак домаћих г. је Bos brachyceros, изумро још у преисториjско доба, од којег, сматра се, потичу ситније популације данашњих г. Доместикација г. вероватно је почела пре 8.000 до 10.000 година. На темељу остатака откривених у неолитским насељима Тесалије и грчке Македоније, утврђено је, помоћу радиоактивног угљеника, да кости говечета из ископина у Неа Никомедеи потичу из 6.200. године п.н.е., те да су старије од оних у северном Ираку (око 5.000. п.н.е.), за које се до тада сматрало да су најстарије. Највише споменика на којима су приказана г. потиче из земаља Средњег истока: Месопотамије, долина Тигра и Еуфрата, Леванта. Међутим, изненађују цртежи палеолитског човека на калцитним зидовима пећине Ласко у Француској (пре 17.000 година) у „хали бикова", на којима је наглашена конвексност бута неког типа тадашњег говечета, која се може поредити с данашњом познатом мишићном хипертрофијом појединих раса товних г. Несумњиво да су материјални и економски фактори били примарни у доместикацији да би се обезбедили извори меса, млека и вучне снаге, али се не може умањити значај религије и култа говечета код свих многобожачких народа тог доба. Жртвовање г. је био идеолошки најпрестижнији ритуал међу народима Старог века. У природној симбологији, мушки атрибут плодности био је бик, па је његово жртвовање било широко повезано са генеративним моћима и плодношћу. У вези с култом говечета, у Индији је познат статус „свете краве", одржан до данас. Сматра се да је симболична, сентиметална и социоекономска важност краве као извора млека и новог живота говечета довела до формулисања религиозних принципа који је штите од клања, чак и од оног у контексту жртвовања. Два египатска божанства представљена су у виду говечета: Апис, свети бик египатске митологије, сматран је отеловљењем Сунца, сина бога Фта; Хатор, египатска богиња неба, у ликовној уметности представљана је у лику краве.

У прошлости, г. са простора Србије припадала су примигеном и брахицерном типу*.* Ова говеда у дивљем стању живела су у овим крајевима пре и после досељавања Словена, а нека од њих постојала су и у средњем веку. Тако се спомињу турови (Bos primigenius), које је Стефан Првовенчани добио на поклон од угарског краља Андрије. У доба досељавања Словена, у северним деловима земље највише су гајена примигена г., а у централнм и јужним крајевима брахицерна. Судећи по нађеним рељефима из римске епохе у нашим крајевима, могло би се сматрати да су г. брахицерног типа била на Балкану највише распрострањена. Словени су их затекли и наставили њихово гајење. О томе сведоче фреске из Дечана (око 1345), на којима су приказана г. при орању и на паши, која по морфолошким особинама веома много подсећају на бушу (сада обухваћена програмом заштите).

Г. као преживари имају сложен, вишекоморни желудац. Састоји се од бурага (Rumen), мрежавца (Reticulum), листавца (Omasum) и сиришта (Abomasum). Бураг, мрежавац и листавац су преджелуци стомака, а прави желудац је сириште. Код одраслих грла, преджелуци заузимају око 90% укупног капацитета сложеног желуца. За скоро све сврхе, одељци румен и ретикулум функционшу заједно, па се за њих најчешће користи израз румено-ретикулум, односно ретикуло-румен. Пропорције органа за варење телета при рођењу значајно се разликују од оних у одраслих грла. То је најуочљивије код грађе желуца. Капацитет сиришта тек рођеног телета је око 2 л и релативно је три пута већи од преджелудаца. Анатомске, физиолошке и метаболичке промене које потом настају у дигестивном систему одликују се преласком од варења које је типично за моногастричне животиње (с једнокоморним желуцем), ка оном које је карактеристика преживара. Овај прелаз обично траје од рођења до око три месеца старости, када се постиже капацитет сложеног желуца од око 20 л и релативни однос преджелудаца и сиришта од око 65:35. Међутим, биће потребно скоро годину дана да поједини делови желуца постигну пропорције које имају у одраслих грла. Преживање се постиже рефлексом повраћања конзумиране хране из бурага у уста путем реверзибилне перисталтике. Храна се додатно жваће, додаје пљувачка и након преживања, у облику болуса, маса доспева поново у бураг на исти начин као и код узимања хране. Одрасле краве дневно проведу око трећину времена (скоро 8 часова) преживајући. По преживању, доспели болус у бураг улази у средину која је веома погодна за микробиолошку ферментацију. Код г. око 70 до 85% сварљиве суве материје уобичајеног оброка свари се од микроорганизама бурага.

У зависности од узраста (старости) јединке и физиолошког стања организма, код г. се разликују следеће категорије: а) телад -- млађа грла оба пола, од рођења до узраста 3 до 6 месеци (у зависности од технолошког процеса гајења). Раније навођена граница „до залучења", подразумевала је, у ствари, завршетак сисања, односно напајања млеком / заменом за млеко. Са данашњег становишта, исхрана течном храном треба да се заврши са другим месецом живота, а да се након тога, до превођења у следећу категорију, користи чврста храна, како би телад раније постала преживари, што г. по природи и јесу; б) јунад -- грла оба пола, узраста од 3--6 месеци па до 12--14 месеци; за женско грло се каже јуне, а за мушко јунац или бичић; в) јуница -- женско грло, стасало за приплод, узраста 12--14 месеци до њеног првог порођаја (партуса). Садашње препоруке су да се јунице млечног типа раса великог оквира теле са око две године, што значи да њихово осемењавање (припуст) буде са 15--17 месеци, ако су тада постигле телесну масу од око 400 кг; г) крава -- женско грло после првог тељења па до краја продуктивног живота. Тражи се да краве имају што дуже време коришћења, испољавајући при томе редовну плодност и високу производњу. Грла у првој лактацији означавају се као првотелке; д) бик -- мушко грло за приплод коришћено за припуст или вештачко осемењивање; ђ) во -- кастрирано мушко грло, намењено првенствено за рад, а могуће и за производњу меса. Ако се користе за тов, волови, у поређењу с некастрираним мушким грлима, имају за око 20% мањи дневни прираст, али је њихово месо нежније и боље мраморираности. За г., као и за осталу стоку -- овце, козе, свиње и коње (живина није стока), јединица мере за бројчаност је грло**.**

У појединим ситуацијама, г. испољавају активности и понашање који су карактеристични за врсту. Као и код других животиња, њихово понашање је увек циљно оријентисано. У природном окружењу, опстанак (преживљавање) је примарни циљ понашања. Смештајем у објекте само преживљавање је осигурано, па познавање понашања нуди велику помоћ у планирању и елаборирању технологије, са аспекта биолошких потреба и интеракције животиња -- околна средина да би се обезбедили боље здравље, плодност и производња путем циљно оријентисаног управљања понашањем. У природи, да би обезбедила потребе у храни напасањем, г. често проведу и до 12 часова у кретању, прелазећи при томе више километара дневно. Код директне понуде у објектима, узимање хране варира од 4 до 7 сати, у зависности од количине, квалитета и њене волуминозности, и увек је краће од времена напасања. За понашање г. при конзумирању хране од значаја је и њихов мирис, па се за говеда каже да „једу својим носем". Путем мириса траже одговарајућу, квалитетну храну. Због тога, прљаве јасле и остаци хране у њима који се кваре, непријатним мирисом одбијају или смањују могућност довољног узимања хране. Пијење воде и конзумирање хране су у међусобној зависности, тако да је значајно смањен унос хране ако нису покривене потребе у води. Када г. пију воду из потока или реке, њихова њушка је замочена у воду 3--4 цм (до носних отвора), а глава косо постављена (око 60 ºС) у односу на водено огледало. Г. се одмарају стојећи или лежећи, а оба стања у свом трајању укључују и додатну активност -- преживање. Она при одмору првенствено дремају, а дубок сан је ограничен на око 10 периода од неколико минута дневно и препознатљив по бочном положају тела и унатраг забаченом главом или с главом наслоњеном на бочну страну груди. Лежању претходи избор места, при чему мирис и особине лежајног простора имају значајну улогу. Сувише мала учесталост легања и устајања или укупно мало времена које г. проведу при лежању указују на неодговарајући систем држања. Код г. је значајно понашање при одржавању основне неге тела. У слободном систему, путем лизања, чешања и самочишћења показују изванредну спретност да чисте практично све регије тела. За г. се каже да су животиње стада, а припадност групи испољавају преко изражене потребе за социјалним контактом и одређеног понашања унутар групе. Тако, код крава, позиционирање социјалног поретка одређено је специфичним начином понашања, а прва у рангу означава се као „алфа" крава. Понашање при контакту испољава се, пре свега, у узајамном лизању, „пријатељском" односу и контакту тела два грла при одмарању, при чему је једно од њих нижег ранга. Ово понашање нарочито се испољава између појединих сродника у стаду (мајка -- ћерка или сестре), али може бити и између јединки које нису у сродству.

Више од 1,4 млд г. гаји се сада у свету (1,47 млд у 2013). У односу на 2000. број грла већи је за 165 мил., а у последње две деценије укупан број је повећан за 10%. Укупан број г. у Европској унији у 2014. био је већи од 88 мил., а три водеће земље биле су Француска (више од 19 мил.), Немачка (нешто мање од 13 мил.) и Велика Британија (мање од 10 мил.). Укупна популација г. у Србији у 2013. била је 913.000 грла, што је за 6% мање од петогодишњег просека (2008--2012). Рачуна се да у свету има око 800 признатих раса г., али је само око 250 у групи регистрованих. Ипак, само део њих је од економског значаја на ширем плану, док се већина задржала у оквиру свог одгајивачког подручја или земље настанка. Генерално посматрано, у производњи млека на светском нивоу данас су позициониране три велике групе г. од примарног значаја: (1) сименталска (шарена) г., гајена у чистој раси или обухваћена програмима оплемењивања у циљу веће производње млека, (2) група црно-белих, која обухвата холштајнску расу и различите мелезе са значајним уделом њеног наслеђа и (3) смеђа г., под великим утицајем браун свис расе из САД. Када је реч о товним г., број економски значајних раса обухвата више десетина, а да при томе нема изражене тенденције да се он смањи, него се у последње време обогаћује новим расама.

У Србији, сименталска и холштајнска раса су примарне у производњи млека, а сименталска и меса. Сименталску расу одликују брз пораст младих грла и хармонична телесна грађа, складно укомпоновани однос производних способности за млеко и месо, задовољавајућа плодност, дуговечност, веома добро искоришћавање кабасте хране и изванредна способност аклиматизације. Процењује се да у Србији грла ове расе чине око 60% од укупне популације г. Сименталац је посебно доминантно заступљен у централном делу Републике. Холштајнска г. у погледу апсолутне производње млека су испред свих осталих раса. Данас скоро све земље с високом производњом млека, ову делатност заснивају на искоришћавању генома, било гајењем у чистој раси или у програмима укрштања. У Србији, ова г. су присутнија у Војводини. Од специјализованих товних раса присутна је (у малом броју) херефорд и коришћење семена бикова шароле, лимузин и блондакитен. Подолац и буша обухваћени су програмима заштите анималних генетских ресурса.

ИЗВОРИ: „Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014--2024. године", Службени гласник РС, 2014, 8; ZAR--ЈAHRESBERICHT 2014 (Годишњи извештај Централне радне заједнице аустријских одгајивача говеда за 2014).

ЛИТЕРАТУРА: S. Bökönyi, History of domestic mammals in Central and Eastern Europe, Budapest 1988; B. Lincoln, „Cattle", у: Encyclopedia of Religion, 3, New York 1997; Т. Чобић, Г. Антов, „Говедарство од доместикације до данас", Из историје пољопривреде, 2002, 3--4.

Г. Антов

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)