ГОЛУБ

ГОЛУБ, свака птица рода Columba из породице Columbidae, реда Columbiformes, а по аналогији и неке врсте из других родова, које не живе у Србији, а припадају истом реду. Г. су птице мале обле главе, нејаког кратког кљуна с меснатом восковицом, широких груди на снажном збијеном телу, нископостављених шиљастих крила, широко усађеног репа средње дужине и кратких ногу. Неке врсте спадају међу најиздржљивије птице, захваљујући моћним грудним мишићима (преко 1/3 укупне телесне масе). Лете брзо и снажно а притом су способни за нагле промене правца, висине и брзине. Хране се првенствено зрневљем (које гутају без љуштења или дробљења), плодовима и другим биљним деловима, а у неким случајевима и органским отпацима. Гнездо граде од гранчица и стабљика, али грубо и без материјала за учвршћивање и облагање. Полажу обично два јајета, на којима леже две и по недеље. Младунци напуштају гнездо и осамостаљују се четири недеље касније. Родитељи их у почетку хране „птичијим млеком", густим секретом вољке који је по саставу заиста сличан млеку сисара. Имају најмање по два легла годишње. У Србији живе три врсте г. Изворна (дивља) раса г. пећинара (Columba livia) светлосивог је перја, с две црне траке на крилима и црном попречном траком на репу и белим надрепком. Перје на врату има зелено-љубичасти метални сјај. Домаће расе (а сви домаћи г. су припитомљени пећинари) и гацури („дивљи" градски г. мешанци, цунери, прлани) могу имати разне боје, као и украсно перје на глави, ногама и репу (ћубани, гаћани, лепезани). Г. пећинар је дугачак 29--37 цм, а распон крила му је 62--72 цм. Гнезди се по пећинама, понорима, јамама (голубњаче, голубинке), поткапинама и шупљинама на литицама и у кањонима, а храни се на често удаљеним пољима и осталим отвореним стаништима. Зато је, иако се не сели, развио савршену навигацију и јак нагон ка повратку у своје гнездилиште, што је, уз селекцију по издржљивости и брзини, искоришћено за одгајање специфичних сојева домаћих раса, нарочито писмоноша и такмичарских г. Природна популација г. пећинара у Србији је у опадању у дужем периоду, процењена је на око 600 парова и трајно је изложена генетском загађењу домаћим расама. „Дивљих" гацура, који не живе само по насељима него и на салашима, кућама за одмор, планинским хотелима, као и другим грађевинама и постројењима изван насеља, има много више -- око 300.000 парова и њихов број је стабилан. Дупљаш (Columba oenas) једнолично је сив, без белог надрепка и с дискретнијим црним тракама на крилу. Дужина му је око 32 цм, а распон крила око 70 цм. Живи у старим шумама, а гнездо прави у дупљама дрвећа. Нестанак старих стабала га је сасвим проредио, тако да се процењује да се у Србији гнезди само око 430 парова. На сеоби се међутим виђају многобројна јата пролазница. Гривнаш (Columba palumbus), са својих 38--44,5 цм дужине и распоном крила 68--80 цм, највећи је г. у Србији. Гнезди се у свим природним и сађеним шумама, у шикарама и у мозаичним пољопривредним пределима, а освојио је и насеља и паркове. Гнездо гради у рачвама грана, а у насељима и на вештачким подлогама. Популација у Србији је у порасту и процењена је на преко 100.000 парова. Редовно презимљава у Србији. Све врсте г. су заштићене у Србији, а пећинар и дупљаш су под строгом заштитом.

В. Васић

Г. је птица која је у народу сматрана благословеном, па се нерадо лови. Назив је општесловенски, по најчешћем тумачењу изведен од назива боје. У Херцеговини се верује да г. и голубица цијуком проклињу крадљивце њихових птића из гнезда, као и да се вештица не може претворити у г. На Косову, у почетку брака жена се обраћала мужу са „Г." и „Злато", а детету са „г. мој". Када двоје складно живе, говори се: „Живе као г." За превртљивог човека се каже „г. превртач". Г. је код Срба и мушко име. Пролећно гукање г. дупљаша (који се леже у дупљама), народ тумачи као поруку: „Сиј лук, сиј лук, сиј лук!", а гукање гривнаша (који се леже у гнезду на дрвету) као прекор попу што се задржава код туђе жене и туђе деце (Вук). У народној култури г. је симбол људске душе. У приповеци (Српске народне приповетке, Бг 1927, 42) Свети Илија као дечак служи код ђавола и ослобађа крштене душе затворене у котлу, из којег оне узлећу у виду г. У предању са Косова (Српске народне приповетке, Бг 1927, 145) цара Уроша је после Косовске битке претвореног у г. један просјак у врећи крадом пренео у Србију, где није било Турака. Према предању из околине Босанског Петровца, на Градини, у пећини бораве краљица и г. Она тка златно платно, а г. је хране. У типу бајки о захвалним животињама голубица je главној јунакињи помоћник у невољи (Српске народне приповетке, Бг 1929, 83). Г. често фигурира на надгробним споменицима, где симболизује душу покојника. У хришћанској симболици голубица је симбол Светог Духа и она га отелотворује у приказима Тројства. Она такође симболизује и чистоту и безазленост. У апокрифним причама о стварању света, Бог-демијург лети у виду г. изнад вода. У библијској причи о Нојевој барци голубица доноси маслинову гранчицу као знак спасења. Г. је постао опште познати симбол мира и склада међу народима.

Љ. Раденковић

Један је од најчешћих симбола у хришћанству. У ранохришћанској уметности симбол је чистоте и мира. Доневши на Нојеву лађу маслинову гранчицу, голубица најављује крај потопа. Приказани како пију воду из заједничке зделе, г. су симбол обнове живота и животодајног духа који се напаја из Извора живота. Јато г. представља скуп верника, а г. на чокоту грозда -- вернике који траже прибежиште у Христу. Седам голубица око Христа или Богородице са дететом симболизују седам дарова Св. Духа. Уз ликове јеванђелиста, апостола и светитеља, г. означава божанско надахнуће.

Г. се као симбол Св. Духа на српским фрескама, иконама, дрворезима и бакрорезима средњег и новог века приказује на сценама Св. Тројица, Крштење Христово, Благовести, Силазак Св. Духа, а у пару, обично у крлетки, на композицијама Обрезивање Христово (Сретење) и Истеривање трговаца из храма. Упркос увреженом мишљењу да Мештровићев Весник победе или Победник на Калемегдану (1913--1928) у левој руци држи г. мира, а у десној одложен мач, изглед птице и вајарова преписка са београдском општином потврђују да је реч о сивом соколу. Тако овај споменик подигнут десет година након пробоја Солунског фронта, окренут Аустрији и западној Европи, симболизује не само победу и слободу него и жељу да се оне, уколико буде потребе, бране свим расположивим средствима.

Како два г. представљају универзални симбол љубави и брачне хармоније, један београдски ресторан у Скадарлији носи име Код два бела голуба, што је и назив дуговечне емисије на Првом програму Радио-телевизије Београд, посвећен причама о старом Београду. Међу српским пословичним изрекама, до данашњих дана сачуване су оне да је Боље врабац у руци него голуб на грани, као и да је г. боље да се држе јата како их кобац не би однео. Из Христових проповеди ученицима у Матејевом јеванђељу (10, 16) још је живо поређење да у животу, као овце међу вуковима, ваља да буду лукави као змије а безазлени као г.

Љ. Н. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: В. Чајкановић, Српске народне приповетке, Бг 1927; Т. Р. Ђорђевић, Природа у веровању и предању нашега народа, Бг 1958; В. Ст. Караџић, Српски рјечник (1852), Бг 1986; А. В. Гура, Симболика животиња у словенској народној традицији, Бг 2005; М. Јанковић и др., „Нови налази голуба дупљаша Columba oenas на Фрушкој гори", Ciconia, 2009, 18; Птице: књижевност, култура, Бг--Краг. 2011; Речник појмова ликовних уметности и архитектуре, I, Бг 2014; Ј. Марковић, ,,Голуб, орао или соко: знате ли шта Победник на Калемегдану држи у руци?", Блиц, 22. VIII 2015; М. Шћибан и др., Птице Србије: критички списак врста, Н. Сад 2015; С. Пузовић и др., Птице Србије: процена величина популација и трендова гнездарица 208--2013, Н. Сад 2015.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)