ГРГЕТЕГ

ГРГЕТЕГ, манастир на југоисточној падини Фрушке горе. Главна манастирска црква посвећена је Св. Николи, а слава је Пренос моштију Св. Николе 22. (9) маја. По предању, постанак манастира приписује се деспоту Вуку Гргуревићу, познатом као Змај Огњени Вук, који је 1471. подигао манастир у намери да ту смести посмртне остатке свог ослепљеног оца деспота Гргура упокојеног 1459. као хиландарског монаха Германа.

Историја манастира. Први поуздани подаци о манастиру потичу из XVI в., из времена након османских освајања. Сам манастир назива се Гргета (Гргата) и Гргетик (Гргатик), лоциран крај вароши Нерадина. Из турских катастарских пописа сазнају се феудалне дажбине манастира, најраније из 1546, а потом и из 1566/67, 1578. и 1588‒1595. Износ дажбина и њихов стални пораст до 500 акчи годишње сведоче о привредном расту манастира, као и о његовој величини. Османске судске исправе из 1626, 1652. и 1659. такође помињу Г. Међу страдалим фрушкогорским манастирима у аустријско-турском рату (1683--1699) налази се и Г.

Запустели манастир даровао је цар Леополд I повељом 21. VIII 1691. јенопољском епископу Исаији Ђаковићу, са манастирским поседом, као и селом Нерадин и пустаром Банковци. Заслугом владике Исаије манастир је обновљен, мада нема прецизних података шта је та обнова обу-хватила. Исаија Ђаковић такође је добио и привилегију „мажарске канцеларије" 21. IX 1706. да се код манастира два пута годишње одржавају сајмови, на Ивањдан, као и о манастирској слави, летњем Св. Николи. Поставши 1708. митрополитом новоосноване Крушедолске митрополије, Ђаковић проглашава Г. митрополитским добром, односно ставропигијалном лавром крушедолских, а потом карловачких митрополита. Г. је 1739. примио калуђере из манастира Сланца по његовом пустошењу, који су са собом донели утвари, одежде и књиге. Исте године пренете су на чување у Г. и престоне иконе из београдске митрополијске цркве.

Радови на манастиру завршени су за време карловачког митрополита Викентија Поповића (1713--1725). На основу податка да је 1719. оближње Хопово позајмило шиндру, сазнаје се да су те године вршени кровни радови на старој цркви или конацима. Опис манастира забележен 1753. пружа увид у завршни изглед обновљене цркве. Обимни зидови били су израђени од камена, засведене површине од опеке, док је црква у целини била окречена. Дужина грађевине износила је око 15,36 м, ширина између певница око 7,68 м, ширина у припрати око 4,40 м, док је висина цркве била око 3,84 м. Над певницама полукружног облика налазило се омање кубе са шест прозора, покривено шиндром, као и кров цркве. У цркви је био дрвени иконостас, са престоним иконама Христа и Богородице, затим редом који чине икона „моление" и 12 апостола, док се на врху налазио крст са Распећем, „мајсторие сербске". Са западне стране цркву је завршавао трем, дужине око 1,92 м, у доњем делу озидан, док је остатак био од дрвене грађе. У опису је забележен и звоник са два звона, у непосредној близини или у склопу конака, зидан каменом и опеком, висине око 7,68 м. У истом опису манастира помињу се и зграде конака, обнављане за време архиепископа Исаије Ђаковића и Викентија Поповића. Митрополит Викентије Поповић манастиру је 1713. поклонио јеванђеље које је патријарх Арсеније Чарнојевић купио 1698. у Сентандреји.

Манастир са црквом изнова је обнављан залагањем митрополита Павла Ненадовића (1749--1768). Његовом заслугом пренета је из Шиклеуша 1756. чудотворна икона Богородице и постављена у манастирској цркви. Обнова Г. започета је најпре радом на манастирским конацима. Уз постојеће старије конаке на јужној страни, тада су саграђене зграде конака на западној, северној и делу источне стране (1751--1753), заједно са економским зградама. Поједини радови су извођени и 1756, док је источно крило ћелија довршено 1760, убележено је на камену изнад главног манастирског улаза. Укључујући радове и доградње из 1763. и 1766, манастирске зграде су добиле свој данашњи четворострани облик. Постепено до краја XVIII в. и првих деценија XIX в. висине спратова и кровних површина конака су изједначене, а фасаде усаглашене.

Након рада на конацима, са градњом нове цркве започело се 1767, када је упућен захтев манастирима Фрушке горе да пошаљу кола за превоз грађе за храм. Изградња цркве у потпуности је завршена 1771, у време митрополита Јована Георгијевића (1769--1773). У спомен рада у олтару испод проскомидије постављена је мермерна плоча са грбом Карловачке митрополије и поменом митрополита Јована, као и 1770. годином. Исти митрополит довршио је и остале манастирске зграде. О крајњем изгледу новоподигнуте цркве дају податке ликовни прикази манастира из XIX в., посебно Хуга Хецендорфа из 1828. и Михаела Троха из периода 1837‒1841. Стару цркву заменила је једнобродна грађевина, са осмостраним кубетом и високим звоником на западној страни. Кров цркве је двоводан, док су кубе и звоник покривени високим лименим завршецима барокног изгледа. Фотографија унутрашњости с краја XIX в. показује правоугаоне певничке просторе, бачвасти свод и кубе изнутра кружног облика, као и велику полукружну апсиду са полукалотом, која садржи три мања усечена свода.

По изградњи цркве, за време митрополита Јована Георгијевића сазидана је нова олтарска преграда са декорацијом у штуку, на којој је припремљена и подлога за сликарске радове. Само осликавање иконостаса урађено је у време митрополита Вићентија Јовановића Видака (1774--1780). Радови на иконостасу поверени су 1774. Јакову Орфелину, тадашњем свршеном ђаку Бечке академије, који ће осликавање завршити до краја наредне године. Иконостас је припадао типу зидане високе олтарске преграде, подељен на две зоне, међусобно одвојене таласастом траком са исписаним текстом. Прва зона садржала је престоне иконе, као и царске и бочне двери, док је изнад царских двери био медаљон са Тајном вечером. Горња зона састојала се од тематских група у медаљонима, уоквирених и међусобно повезаних рококо декорацијом у штуку. У средишту се налазио велики медаљон са Св. Тројицом, окружен са пет медаљона са композицијама празника. Изнад централног дела било је лучно постављено 12 медаљона са сценама празника и, вероватно, чуда Христових. Бочно су били вертикални низови мањих медаљона распоређених у форми крста, осликани фигурама Христових предака, односно Лозом Јесејевом, што је изузетна појава ове теме у иконографском репертоару друге половине XVIII в. Завршетак иконостаса чинили су медаљони са сценама Христових мука, а изнад њих је био велики крст са медаљонима Богородице и Св. Јована Богослова. По распореду и тематском садржају, као и решењима штуко декорације, иконостас Г. понављао је умногоме решење иконостаса капеле у епископској резиденцији у Вршцу, урађеног за време епископа Јована Георгијевића, те се њему приписују идејна замисао и иконографски репертоар гргетешког иконостаса.

Непосредно након велике обнове дошло је накратко и до укидања манастира. По одобрењу Марије Терезије Г. је укинут, а манастирски приходи, односно села Нерадин и пустаре Банковци, уступљени су митрополиту Вићентију Јовановићу Видаку. Упркос оклевању митрополита да изврши заповест о укидању, као и молби манастира и става Синода Карловачке митрополије, калуђери су ипак расељени у околне манастире након што је то 13. II 1777. по трећи пут наређено царским декретом. Одлука је у потоњем времену преиначена, те митрополит даје извештај 22. VI 1778. да је у поново успостављен манастир увео калуђере, док је манастир реституисан царском декларацијом 16. VII 1779, уз одлуку да се митрополиту годишње исплаћује сума из државне касе уместо прихода Нерадина и Банковаца. Од овог времена манастир је имао свог настојатеља. У време првог настојатеља Кирила Живковића живописана је 1780. манастирска трпезарија, и то прилогом господара Стефана Рашковића из Великог Бечкерека. У потоњем времену и унутрашњост главне цркве била је осликавана. Уговор је био сачињен са карловачким сликаром Георгијем Бакаловићем 21. X 1829. Постоји и навод да су иконостас хорске капеле при цркви 1836. сликали Георгије Бакаловић и Димитрије Ђурковић.

Велик пожар задесио је манастир 1841. Штета је нанета и у земљотресу 1880, након чега су 1885. вршене оправке. Такође, фотографија манастира с краја XIX в. показује да су до тог времена, над кубетом и звоником цркве, барокне декоративне капе замењене једноставним пирамидалним покривачима. Земљотрес и подлокани темељни зидови изазвали су слегање цркве, те је крајем XIX в. она обновљена у време управе архимандрита Илариона Руварца (1874--1905). Године 1893. састављен је акт којим се констатује стање цркве, односно угроженост здања растресеним кубетом. Архимандрит је ангажовао архитекту Владимира Николића ради утврђивања степена оштећења, као и за израду пројекта обнове кубета и предрачуна радова. До јуна 1894. кубе на цркви је порушено због нестабилности. Обнова манастира са реконструкцијом цркве започета је 1898, да би свечано освећење завршене цркве било 10. VI 1901. Аутор пројекта целовите обнове манастира био је архитекта Херман Боле. Његове интервенције знатно су измениле изглед црквене грађевине, али је конструктивни склоп остао исти, изузев кубета које није поново изграђено. У обнови се добио крајњи изглед цркве као једнобродне грађевине, са правоугаоним певницама и полукружном апсидом засведеном полукалотом. Брод је подељен на три травеја, са пиластрима који прихватају подужне и попречне лукове, док је сваки травеј засведен слепом калотом. Уместо галерије над припратом, начињен је знатно ужи простор зимске капеле, која из првог спрата звоника улази у простор цркве, а чији се полукружни завршетак ослања на два пара стубаца. Нова кровна конструкција урађена је са ублаженим нагибом и висином, док је покривач од бакарног лима. Зидови над правоугаоним певницама повишени су и завршени тимпанонима. Над звоником је начињена виша дрвена конструкција, са страницама завршеним тимпанонима. Тек у каснијим обновама биће враћена некадашња барокна капа звоника. Прозорски отвори цркве су проширени и преграђени витражима. Фасадне површине храма су такође знатно измењене, а декорација урађена уз помоћ пластике у малтеру. Прозори су украшени стубићима, као и лучном декорацијом која прати горњи облик, док су певнички прозори завршени троугаоним тимпаноном. Профилација поткровног венца је измењена, а прати га аркадни низ испод којег су распоређене мале конзоле. И зграде конака су обновљене, са фасадном декорацијом усклађеном са црквом. Приликом ових радова, у великој трпезарији северног конака уништене су зидне слике из 1780.

Зидани иконостас Јакова Орфелина је у обнови потпуно уклоњен, од чега су сачуване само споредне престоне иконе Св. Николе и Св. Јована. Године 1900. био је довршен нови иконостас, рађен по нацрту Хермана Болеа у историцистичком духу. Високу олтарску преграду од истарског мермера и кованог гвожђа израдили су мајстори из Загреба. Сликарске радове за иконостас извео је Урош Предић. До свечаног освећења цркве 1901. били су већим делом готови, да би до идуће године биле довршене све иконе. Тематски репертоар иконостаса је сведен, са истицањем појединих празничних сцена и светитељских фигура. Прву зону чине царске двери са Благовестима, као и бочне двери са Св. Стефаном и арханђелом Михаилом, а које окружују по три медаљона са попрсјима светитеља. Средиште друге зоне чини икона Тајне вечере, поред које су иконе Исуса Христа и Богородице са Христом, као и Св. Јована Претече и Св. Николе. Трећу зону чини средишња представа Св. Тројице, фланкирана иконама Васкрса и Рођења Христовог, са омањим Распећем на врху. Урош Предић је за хорску галерију 1904. урадио још десет икона. Oко 1911. Пјер Крижанић је осликао нови иконостас хорске капеле, чије су иконе нестале крајем II светског рата. Манастир је тада јако страдао, миниран му је торањ и срушен западни свод, а конаци делом порушени. У послератном периоду веће оправке изведене су 1950 (1953) и 1965--1966, као и 1987‒1988. Од драгоцености у манастиру се чувао епитрахиљ Јелене Црнојевић (1533), гравира Св. Николе Христофора Жефаровића (1746), икона Христос пред Пилатом Ђуре Јакшића (1856), као и портрети архимандрита Павела Хаџића (1811) и митрополита Стефана Стратимировића (1820) Павела Ђурковића.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Руварац, Опис српских фрушкогорских манастира 1753. год., Ср. Карловци 1903; Б. Стрика, Српске задужбине: фрушкогорски манастири, Зг 1927; Архитектура фрушкогорских манастира: касносредњовековне црквене грађевине, Н. Сад 1984; С. Бакић, „Наслеђе еклектичког историцизма на градитељском ткиву манастира Гргетег", ГПСКВ, 1988, 15; Манастир Гргетег: прилози монографији, Н. Сад 1990; Н. Срећков, „Нови подаци о рушењу кубета цркве манастира Гргетег", Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; О. Милановић Јовић, П. Момировић, Фрушкогорски манастири, Н. Сад 1990; В. Матић, Манастир Гргетег, Н. Сад 2008.

И. Ћировић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)