ГАВАН, БОГАТИ

ГАВАН, БОГАТИ, лик немилосрдног богаташа у српској усменој традицији из тематског круга о кажњавању људских грехова. Вук уноси његово име у друго издање свог Рјечника, сећајући се да је у манастиру Троноши „био намолован го старац, којега су гује опасале, па га кољу и пију му сисе...". Отац му је, вели, објаснио да је то богати Г., који је „поред свега превеликога богатства био врло тврд и немилостив, па га је за то Бог овако осудио". Поводом песме слепице Јеце „Љуба богатога Гавана" (Вук I, 155), Вук први запажа мултидисциплинарност ове теме: „Или је ово каква црквена историја или само народна приповијетка...". Под одредницом „Гаваново језеро" уноси легендарну причу -- прозну варијанту поменуте песме, која се заснива на супротстављању добра и зла. Племенити Г. слуга поклања своје једино јагње просјацима и зато је спасен, а на месту Г. двори су потопљени. Каснија истраживања показала су да је тема библијског порекла (уп. легенду о Содоми и Гомори: Прва књига Мојсијева, 19, 1--26), те да је код нас позната још у XIV в., преко превода доктринарног дела Fiore di Virtù, а у XVI в. и преко ћирилских рукописа. Веома распрострањена, фабула се појављује у низу прозних и стихованих облика (као легендарна прича, локално предање о настанку многих језера, као балада, „клањалица", епска песма). Са теоријског становишта, ова тема је посебно погодна за проучавање начина прилагођавања грађе законитостима врста и њиховој структури.

ЛИТЕРАТУРА: П. Колендић, „Fiore di Virtù у нашем преводу XIV века", ПКЈИФ, 1923, 3; Н. Милошевић Ђорђевић, Заједничка тематско-сижејна основа српскохрватских неисторијских епских песама и прозне традиције, Бг 1971.

Н. Милошевић Ђорђевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)