ГРУЖА

ГРУЖА, микрорегија у југозападном делу Шумадије, на контакту високе Шумадије и Западног Поморавља, која обухвата сливове река Груже, Чукојевачке и Стубалске реке (764,48 км²). Г. је природна и историјска регија. Граничи се са Таковом на северозападу, Јасеницом на северу, Лепеницом на североистоку, Левачем на истоку и са западним Поморављем на југозападу, југу и југоистоку. Морфолошку границу Г. чине планине Котленик и Јешевац на западу, Рудник на северу, Гледићке планине на истоку, док је јужна граница река Западна Морава. Између поменутих планина је Гружанска котлина. У геолошкој грађи Г. смењују се кредни седименти Гледићких планина, кенозојски седименти гружанског басена и неогене вулканске стене котленичко-рудничког комплекса. Клима Г. је умереноконтинентална, са осетним микроклиматским разликама. На теренима до висине од 400 м н.в. средње месечне температуре у јануару су -1--0 °С, а у јулу 20--22 °С. На вишим теренима оне су у јануару -1---3 °С, а у јулу 18--20 °С. Постоје разлике и у количинама падавина. У централним деловима Г. годишње се излучи око 650 мм, а на периферији, на планини Рудник, до 800 мм. Најзначајнија река је Гружа (61,6 км), једна од најдужих и водом најбогатијих река Шумадије. У Г. се налази извор слабоалкалне минералне и термалне воде у Витановцу. Земљиште је представљено разним варијететима смоница и гајњача, алувијумом, подзолом, смеђим земљиштем на андезиту, смеђим киселим земљиштем на флишу и пешчару, те скелетним шумским земљиштем. Пољопривредно земљиште заузима 62,2% површина и основни је природни ресурс Г. Окосницу саобраћајне мреже чине магистрални путеви Крагујевац--Кнић--Мрчајевци--Чачак и Крагујевац--Гружа--Краљево. Пољопривреда је основна делатност становништва.

У XIV и XV в. на територији Г. постојале су Борачка и Островичка жупа. У XV и XVI в. Г. је улазила у састав Рудничке нахије и нахије Морава. Током XVII, XVIII и XIX в. највећи део Г. припадао је кнежини Гружа (Крагујевачка нахија). Tоком XVI, XVII и XVIII в. Г. је била слабо насељена, али је сточарско становништво са Пештера већ после Кочине крајине (1788) у већем обиму насељава. Најинтензивније насељавање сјеничком миграционом струјом било је пред Први српски устанак и 1809. у време Карађорђевог устаничког ратовања око Сјенице када се у Г. оснивају и нова насеља. Сјеничкој миграционој струји припадало је и мигрирање са Црногорских брда. Друга важна миграциона струја обухватила је досељавања из Старог Колашина и околине Новог Пазара. Саставни део ове струје су досељавања становништва из околине Пећи. У административно-територијалном погледу Г. обухвата 36 насеља општине Кнић (412,98 км²), 16 насеља краљевачке општине (250,33 км²), 8 насеља општине Горњи Милановац (73,85 км²) и насеље Каменица (27,32 км²) које је у саставу крагујевачке општине. Мрежу насеља Г. чини 61 насеље са 23.219 становника (2011), при чему ниједно насеље нема статус градског. Унутар Г. издвајају се две регионалне целине: Горња и Доња Г. Граница између њих пружа се клисурастим делом долине Груже, између села Жуња и косе Ћуковац, и одваја насеља Гунцати, Жуње, Кнић и Вучковицу на северу (Горња Г.) од Пајсијевића, Грабовца и Љубића на југу (Доња Г.). Горња Г. има површину 363,16 км² и обухвата 34 насеља око горњег и средњег тока Груже и њених притока. У административном погледу 25 насеља припада делу територије општине Кнић, 8 насеља делу територије општине Горњи Милановац, док насеље Каменица припада општини Крагујевац. У Горњој Г. издвајају се Кнић -- централно насеље микрорегије, Топоница и Враћевшница. Највеће насеље је Кнић (2.181 становника у 2011), центар истоимене општине и функционални центар регије. У насељу живи свега 7,9% становништва Г. Доња Г. има површину 401,32 км² и обухвата 27 насеља доњег дела тока Груже и слива Чукојевачке и Стубалске реке. Доња Г. у административном погледу представља делове територија општина Краљево (16 насеља) и Кнић (11 насеља). Услед сужења долине реке Груже котлински део је ужи него на простору Горње Г. У Доњој Г. најзначајнија су насеља Витановац и Гружа.

С. Вујадиновић

Први помен области потиче из XI в. У средњем веку улазила је у оквире Византијског царства и српске државе, а у оквиру жупе Борач, пустошили су је Мађари и Бугари. Српска власт се учврстила у време великог жупана Стефана Немање (1166--1196), а процват доживела за владавине деспота Стефана Лазаревића (1389--1427). За време његовог наследника деспота Ђурђа Бранковића (1427--1456) опустошена је приликом похода султана Мурата II. У оквирима српске средњовековне државе остала је до пада Деспотовине (1459), када је постала саставни део Османског царства. У време Аустријско-турског рата 1716--1718, под командом Еугена Савојског хабзбуршке трупе су продрле јужно од Саве и Дунава. Пожаревачким миром (1718) део Србије је припао Хабзбуршкој монархији, због чега је Г. у периоду 1718--1739. била у саставу Краљевине Србије као хабзбуршке круновине. У то време, иако слабо насељена, доживљава процват, па је отворена и прва школа. После Београдског мира (1739), ови крајеви су враћени под османску власт и под њом остали до почетка XIX в. Неколико виђенијих људи из тог краја побијено је у тзв. сечи кнезова која је претходила Првом српском устанку. Током постојања српске устаничке државе (1804--1813) под Карађорђем Петровићем, Г. је била у њеним оквирима. Одмах пошто је 1814. у околини Чачка избила буна под вођством Хаџи Продана Глигоријевића, становништво Г. се дигло против тек успостављене османске власти. Област је представљала средиште побуне током Другог српског устанка (1815), а велика група Гружана била је међу најгласнијима на збору у Такову, када је објављено дизање устанка. У манастиру Враћевшница у Г. одржана је 1818. скупштина на којој је одлучено да Крагујевац постане српска престоница. Г. је заузимала централно место аутономне српске кнежевине која се развијала у оквирима Османског царства под владавином кнеза Милоша Обреновића, али и потоње независне Кнежевине/Краљевине Србије. Током окупације у I светском рату (1915--1918) била је у аустроугарској окупационој зони, а много Гружана је страдало у борбама и приликом повлачења преко Албаније. За време окупације у II светском рату, репресивне методе окупатора нарочито су дошле до изражаја у октобру 1941, када је у два наврата (19. и 21. октобра) у Грошници и Крагујевцу стрељано 564 Гружанина. Становништво овог краја страдало је и у сукобима између комунистичког и ројалистичког покрета отпора. У периоду после II светског рата обнова и изградња допринели су напретку (саобраћајнице, електрификација и др.), али је свеукупни развој Југославије утицао на појачану миграцију становништва из села ка градовима.

М. Гулић

ЛИТЕРАТУРА: Ђ. Ђоровић, Мало грађе за историју Груже, Краг. 1909; М. Драгић, „Гружа", у: Насеља српских земаља, 10, Бг 1921; Д. М. Петровић, Први на родној груди, I--IV, Г. Милановац 1982; Ж. Д. Исаиловић, Хроника Сибнице и Груже а делом и Србије и Југославије. Понешто и укратко о животу и догађајима у прошлости до 2004, Кв 2004; С. Вујадиновић, Регионалногеографска проучавања Груже, Бг 2007; М. Драгић, „Гружа-антропогеографска испитивања", у: Б. Челиковић (прир.), Гружа. Насеља, порекло становништва, обичаји, Бг 2010.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)