ГРУПА АРХИТЕКАТА МОДЕРНОГ ПРАВЦА (ГАМП)

ГРУПА АРХИТЕКАТА МОДЕРНОГ ПРАВЦА (ГАМП), покрет од великог значаја за ширење модернистичких идеја у српској средини основан 1928. на иницијативу архитеката Јана Дубовог, Милана Злоковића, Душана Бабића и Бранислава Којића. За разлику од формалних удружења, ГАМП никада није имао своје стално седиште, него су се састанци одржавали ванинституционално или у чувеним београдским кафанама где се постепено формирало „идеолошко архитектонско друштво" којем су се убрзо придружили Драгиша Брашован, Бранко Максимовић, Петар и Бранко Крстић, те Момчило Белобрк. Највећи број чланова који је Група достигла био је осамнаест. Поред пројектовања, Група је модернистичке ставове презентовала путем штампе, изложби и јавних предавања. Све оно што су М. Злоковић и Б. Којић наговестили у својим раним делима дошло је до пуне афирмације између 1929. и 1933. у делима најзначајнијих српских архитеката. Њихова схватања архитектуре заснована су на естетичким и техничким новинама, са циљем пропагирања савремених принципа у архитектури и примењеним уметностима. Важан „идеолошки" задатак српских модерниста био је и проналажење новог националног стила независног од утицаја средњовековне српске архитектуре. Прво јавно иступање ГАМП-а било је у оквиру Јесењег салона 1929. у Павиљону „Цвијета Зузорић" на Калемегдану. Исте године организован је и Први салон архитектуре, са циљем да широј публици представи развој архитектуре након I светског рата и прикаже њену савремену уметничку особеност, а 1931. приређена је и Прва изложба југословенске модерне архитектуре, на којој су излагали и архитекти из Загреба и Љубљане (Драго Ибер, Лавослав Хорват, Стјепан Планић, Иван Вурник и др.). Са модерном архитектуром дошло је до велике реформе свих дотадашњих база за композицију, основу, спољну и унутарњу обраду и материјале, што је, по мишљењу модерниста, након двадесет векова довело до еволутивног градитељског помака. Крај рада ГАМП-а 1934. догодио се у периоду опадања градитељске продукције у Београду, као одраз велике економске депресије у целој Европи. Међутим, разлози који су довели до престанка постојања Групе односили су се на недостатак студиозне теоретске мисли, неусаглашености погледа и јединственог става у контексту идеолошког тумачења модерне архитектуре. Ипак, у пракси, „модернистички идиом" заснован на безорнаменталности, геометризму и функционалности већ је увелико био прихваћен.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Којић, „Архитектура између два светска рата", у: Историја Београда, 3, Бг 1974; Друштвени услови развитка архитектонске струке у Београду 1920--1940. године, Бг 1979; З. Маневић, „Београдски архитектонски модернизам (1929--1931)", ГГБ, 1979, 26.

И. Весковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)