ГОВОР

ГОВОР, акустички сигнал, који се може посматрати са неколико различитих аспеката: а) У односу на језик као систем и средство за комуникацију у оквиру друштвене заједнице, г. представља збир онога што људи говоре обухватајући чинове гласовног стварања и индивидуалне комбинације у зависности од воље оних који говоре; б) У односу на стандардни језик друштвене заједнице и дијалекте као регионалне облике тог заједничког језика, г. представља скуп територијално уже омеђених језичких и дијалекатских особености карактеристичних за ужу друштвену заједницу (нпр. г. Куча, банатски г., лесковачки г.). в) Са аспекта артикулације и разумљивости, г. може бити артикулисан, смислен и својствен једном језику, састављен од гласова који се јасно могу идентификовати и који, комбиновани у гласовне низове, имају одређено значење, или може бити неартикулисан, односно неспојив са било каквим значењем и било којим језиком. Настанак и развој г. уско су повезани са развојем мозга и психофизичких особина човека. Центар за г. смештен је у левој хемисфери. Г. настаје као производ рада говорних органа на три нивоа: дисајном (плућа, трахеобронхијално стабло и душник), фонационом (гркљан) и артикулационом (резонатори или говорне шупљине). Најчешћи поремећаји у г. су муцање, алалија (неспособност спонтаног говорног развоја и поред тога што дете уредно чује), тахилалија (брз г., најчешће прозодијски оштећен уз очувану разумљивост), тахифемија (брзоплетост у г.), брадилалија (спорост у г. услед хипотоније мишића), брадиглосија (споро говорење услед аномалија или дисфункције говорних органа), апраксија (немогућност да се изведу одређени артикулациони покрети), дислалија (непрецизан или погрешан изговор гласова), дизартрија (отежан или рђаво артикулисан г.) и алексија (недостатак способности читања). Г. се данас назива и било који систем симбола који омогућава комуникацију: г. гестова, г. цвећа, г. мириса, г. слика. Савременим истраживањима обухваћена су и проучавања синтезе г. ради развијања способности машине да препозна г., односно ради усавршавања двосмерне комуникације између машине и човека.

ЛИТЕРАТУРА: А. Белић, О језичкој природи и језичком развитку, Бг 1998; С. Т. Јовичић, Говорна комуникација, Бг 1999; Д. Петровић, С. Гудурић, Фонологија српског језика, Бг -- Н. Сад 2010; М. Сечујски, В. Делић, Аутоматска конверзија текстуалних информација у говор, Бг 2011.

С. Гудурић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)