ГУСИЊЕ

ГУСИЊЕ, градско насеље у врху Плавско-гусињске котлине, у Црној Гори, на граници према Албанији. Са три стране опасано је високим гребенима Проклетија, а налази се на 925 м н.в., на ушћу Грнчара и Врује. Као село у жупи Плав помиње се на почетку XIV в., а српске хрисовуље помињу трг у данашњем селу Крушеву. Од 1455. Г. заузимају Османлије. Почетком XVIII в. развија се као средиште ове области и то постављањем Шабан-бега за муселима (намесника) скадарског везира. Из Г. су наследници Шабан-бега управљали горњим Полимљем, издељеним на агалуке. Француски путописац Ами Буе бележи да је у Г. у првој половини XIX в. било 300 српских и арнаутских кућа, а Јукић (Јуришић) износи да је варош тада имала 400 домова, од којих је четвртина Срба, што се слаже са белешкама француског конзула у Скадру, Екара, из 1859. Одлукама Берлинског конреса 1878, Плав и Г. били су додељени Црној Гори, пошто се одрекла дела Херцеговине. У Г. је снажно упориште имала Албанска лига из Призрена (1878--1881), а један од њених истакнутијих првака био је Али-паша Гусињски, који се истицао прогонима православних Срба у пограничним областима Старе Србије, посебно у Метохији. У Плаву и Г. спремао се, под окриљем Лиге, велик оружани отпор намери да се препусте Црној Гори, која је намеравала да, због обиља плодног и обрадивог земљишта, тамо насели сиромашне црногорске породице које су се најчешће исељавале у Србију. Црна Гора је у добијању Плава и Г. видела и подесну базу за даљи продор према Метохији и Скадру. Међународна комисија је од маја 1879. неуспешно покушавала да договори демаркациону линију јер је представник Порте, скадарски валија Хусеин-Хусни паша, једновремено и изасланик Албанске лиге, одуговлачио с предајом: прави циљ био је да се међународна комисија разиђе или одложи рад за следећу годину. Када је Црна Гора наредила делимичну мобилизацију ради заузимања Плава и Г., успротивиле су се велике силе, а у регион је упућено 15 батаљона редовне турске војске, с муширом Мухтар-пашом на челу. Није успео ни покушај Беча да Порта формално пренесе суверенитет на Црну Гору, док су, после разилажења комисије, два оружана сукоба на граници остала без победника, што је додатно ојачало позиције Албанске лиге. Црна Гора је у децембру 1879. затражила компензације од великих сила које су већ почетком 1880. постигле сагласност да се уместо Плава и Г. уступи друга област, а као најлакше решење изабрано је враћање Улциња с обалом до Бојане.

Г. са Плавом ослобођено је у Првом балканском рату да би после разграничења са Србијом, 1913. било додељено Црној Гори. У II светском рату, после окупације Црне Горе, Плав и Г., до тада део андријевичког среза, били су 1941. укључени у састав „Велике Албаније" под патронатом фашистичке Италије, а после ослобођења 1945. враћени у састав Црне Горе. А. Јовићевић бележи да је након ослобођења од Турака 1912, Г. бројало 400 кућа и многе занатске радње и дућане мануфактурне робе. Губљењем чифлука од 1878. до 1912. и повлачењем границе с Албанијом 1912. долази до стагнирања гусињске области: „Настала су живља кретања муслиманског становништва према Турској, и делимично усељавање Срба из Васојевића. Иначе је и сада, као и у прошлости мешавина разних брдско-црногорских родова и суседних Малисора, који сви говоре српски језик." Ј. Цвијић је, боравећи 1906. и 1908. у Г., забележио да варош броји 6.202 становника. Из овог краја било је више миграционих таласа: 1914, 1919, 1925, 1933. и 1936. у Турску и Албанију, док су од 1945. до 2003. присутна исељавања у Подгорицу, Пећ, Приштину, Сарајево, западну Европу и САД. Попис из 2011. бележи да у самом Г. има 1.722 становника у 533 домаћинства. На референдуму, одржаном почетком 2013, вeлика већина грађана је одлучила да се Г. врати статус општине, јер је од 1954. припојено плавској општини.

Д. Т. Батаковић

Црква Св. Георгија. Духовни живот православног народа у Г., према познатој архивској грађи, континуирано је трајао од краја XVIII в. и био је под великим утицајем манастира Дечана. Забележено је постојање свештеника у Г., као и то да су током XIX в. још увек били видљиви зидови старе цркве на српском гробљу. Место храма на гробљу било је обележено, како је то забележио А. Јовићевић. Почетком XX в. православна црква / капела у Г. налазила се у оквиру једне куће, па је тако била мимикрисана у градску околину. Капела је била на спрату, а у приземљу је била школа. Ова капела освећена је по благослову епископа рашко-призренског Никифора 1907. Црква Св. Георгија подигнута је између два светска рата, прилозима православног становништва и уз државну помоћ, како је истакнуто у натпису над улазом. Црква је подигнута као једнобродни храм 1926. Над западним прочељем подигнут је звоник на преслицу, што је карактеристично решење за многобројне православне храмове у Црној Гори и на јадранском приморју. Друштво „Кнегиња Зорка" приложило је звоно, израђено 1925. у Крагујевцу. Иконостас цркве урадио је највероватније Петар Чолановић, који је био веома активан на подручју Горњег Полимља и израдио олтарске преграде у манастиру Ђурђеви Ступови код Берана и у Андријевици, као и кивот Св. Стефана Пиперског. Иконе на иконостасу производ су радионице Николе Ивковића из Новог Сада. Распоред икона на иконостасу произлази из локалне традиције и усклађен је са савременом праксом Српске православне цркве. На соклу су приказани Св. Сава, Св. Арсеније, Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски. На престоним иконама су Св. Никола, Исус Христос, Богородица и Св. Георгије. На северним бочним дверима је икона Св. архиђакона Стефана, док је на јужним икона Св. арханђела Михаила. На царским дверима су Благовести Богородици. У зони празника приказани су Рођење Христово, Крштење Христово, Васкрсење Христово, Тајна вечера, Преображење Христово, Силазак Св. Духа на апостоле и Вазнесење Христово. У највишем реду иконостаса приказана су, у средини, Св. Тројица, док су северно и јужно по два јеванђелиста. На врху је крст. Цркву у Г. даривала су многа удружења: скопљански четници подарили су престони крст 1923, а Друштво „Кнегиња Љубица" приложило је јеванђеље. Архитектура цркве Св. Георгија и програм иконостаса припадају типичним решењима сакралне визуелне културе на подручју Горњег Полимља између два светска рата.

Н. Макуљевић

ЛИТЕРАТУРА: А. Јовићевић, „Плавско-гусињска област: Полимље, Велика и Шекулар", у: Насеља српских земаља, 10, Бг 1921; М. Малетић (ур.), Црна Гора, Бг 1976; М. Лутовац, „Плав и Гусиње са околином", у: Земља и људи, Бг 1977; Н. Ражнатовић, Црна Гора и Берлински конгрес, Цт 1989; Н. Макуљевић, „Одржавање и обнова вере: православни храмови у Горњем Полимљу током новог века", Милешевски записи, 2007, 7.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)