ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

ГЛАСНИК СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, службени лист Српске цркве који излази од 1900. Имао је неколико фаза у излажењу што се манифестовало у његовој идентификацији у поднаслову, који је понекад зависио од званичног назива Српске цркве.

Г. Православне цркве у Краљевини Србији излазио је у Београду 1900–1914. као орган Архијерејског сабора Српске цркве, сходно одлуци СА Сабора из 1898: „да се богословска наука у Краљевини Србији разрађује од стручних лица и да се свештенству српском да могућност да и питања из дневне свештеничке праксе буду објашњена како треба и да се народу српском пружи духовна храна, која би га о вери, хришћанском моралу, друштвеним врлинама и грађанским дужностима обавештавала". Он је том задатку одговорио јер је убрзо постао модеран научно-богословски месечник који је поред службеног дела доносио оригиналне радове из свих области православног богословља, бележио главне догађаје из црквеног живота, давао приказе и критику богословских радова и бележио библиографију. Материјал је био распоређен у рубрикама: црквено беседништво; чланци и расправе; вести из Српске и других цркава; белешке; прикази књига и листова и некролози. У почетку је излазио једном, а потом два пута месечно. Уређивали су га: прота Добросав Ковачевић (1900–1905; 1/1907–3/1908), прота Стеван Веселиновић (1905–1906), протосинђел Платон Јовановић (3/1908–1909), професор Петар Протић (1910–1911), прота Миливој Петровић (1912), јеромонах Јосиф Цвијовић (1913–1914). У току I светског рата није излазио. Рад је обновљен одмах после рата са малим измена у идентификацији, што означава три фазе његовог излажења.

Г. са поднасловом Службени лист уједињене Српске православне цркве почео је да излази 14. VII 1920. под уредништвом проф. Атанасија Поповића (популарни Чика Таса), у формату фолио, са текстом на два ступца. Изашло је само четири броја, а онда је променио поднаслов у Службени лист Српске православне патријаршије. Под овим именом излазио је од бр. 5/1920. до краја 1939. Г. као Службени лист Српске православне цркве излази од почетка 1940. тј. од бр. 1/1940. У периоду 1920–1932. излазио је два пута, а 1932–1939. сваких десет дана или сваке недеље, 1940. два пута месечно, а у току II светског рата само једанпут месечно на осам страна. Дешавало се да изађе и као двоброј, због чега постоји разлика у количини бројева у појединим годинама. Дешавало се и да редни број године излажења буде погрешно наведен (1936). Није био богат рубрикама, осим службеног дела (извештаји и постављења) имао је и неслужбени део у којем су објављивани чланци, расправе, посланице, беседе и др., зависно од афинитета уредника, те се неких година јављају рубрике: црквени живот, црквене вести и књижевност. Часопис са најдужим стажом излажења, чак и за време II светског рата, па и у првим послератним годинама када је ометан у штампаријама ускраћивањем потребне хартије. На крају сваке године доноси библиографију. Излазио је у Београду (1920–1921), у манастирској штампарији у Сремским Карловцима (1922–1941) и потом поново у Београду. Има Уређивачки одбор, а главни и одговорни уредници били су: Aтанасије Поповић (1920–1921), Добривој Николић (1922), прота Милош Парента, ректор богословије (1922, 1924–1928), прота Димитрије Руварац (1922), свештеник Сретен Вујичић, професор богословије (1923), прота Душан Јакшић, професор богословије (1928–1933, 1935–1938), епископ моравички Платон Јовановић (1934), епископ Владимир Рајић (1938), прота Васо Шипка (1938–1940), прота Никола Алагић, секретар СА Синода (1940–1955), епископ моравички Герман Ђорић (1955), протођакон Живан Стефановић, референт СА Синода (1956–1965), Владан Поповић, професор богословије (1965–1966), епископ Сава Вуковић (1966–1967), епископ Лаврентије Трифуновић (1967–1969), епископ Данило Крстић (1969–1988), Драган Милин (1988–1997), Радомир Милошевић (1998–1999), Драгомир Сандо (од 2000). Г. издаје подлистак Православни мисионар и књиге.

ЛИТЕРАТУРА: Б. Цисарж, „Црквена штампа између два светска рата", у: Српска православна црква 1920–1970, Бг 1971; Један век периодичне штампе Српске православне цркве, I, Бг 1986, Д. Сандо, „Деведесет година Гласника службеног листа Српске православне цркве", Гласник СПЦ, 2009, 10.

Радомир Милошевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)