ГАРДА

ГАРДА, посебна војна формација намењена обезбеђењу владара и председника Републике у Србији и Југославији. У Србији је формирана 1829. наредбом кнеза Милоша Обреновића, који је за своје лично обезбеђење одабрао 73 момка из најугледнијих кућа у Кнежевини Србији. Исте године, у г. је примљено још 76 младића. Наредне године је у Пожаревцу формирана Гардијска школа са 149 гардиста-пешака, а 1831. посебна гардијска музика. Коњички ескадрон г. образован је 1832. У време владавине кнеза Михаила Обреновића постојао је гардијски вод као лично обезбеђење владара, а 1875. поново је формиран гардијски коњички ескадрон. Променом закона о војсци 1883. он је прерастао у Краљеву гарду којом је командовао први краљев ађутант. Посебним краљевим указом из 1893. она је прерасла у пук Краљеве гарде са два коњичка ескадрона и резервом коју су чинили ранији војници г. Реорганизована је 1901, када је дотадашњи гардијски пук постао 4. коњички пук, а у склопу г. формирана посебна пешадијска чета која је, отказавши послушност владаоцу, имала важну улогу у Мајском преврату 1903. Следећу реорганизацију г. је доживела на Солунском фронту 1917, када је поред постојеће чете пешадије формирана још једна, те су две пешадијске чете, музика и група дворских жандарма чинили гардијски батаљон. Посебним указом регента Александра г. је 1919. подигнута у ранг бригаде и у свом саставу имала новоформирани пешадијски пук, музику и вод жандарма. Убрзо је доживела још једно увећање. Марта 1924. устројена је у рангу дивизије, у чији су састав ушли гардијски пешадијски пук, новоформирана коњичка бригада од два пука, артиљеријски пук, као и самосталне пионирска, жандармеријска и аутомобилска чета. Гардијске јединице су носиле посебну униформу. Од краја I светског рата до 1934. на челу Краљеве гарде се налазио генерал Петар Живковић, личност од највећег поверења краља Александра. Након пораза у Априлском рату на Блиском истоку је од Срба и Словенаца образован један гардијски батаљон, али је убрзо расформиран. Током II светског рата формирана је пратећа јединица партизанског Врховног штаба, која је новембра 1942. прерасла у Пратећи батаљон. Од њега је у новембру 1944. формирана посебна гардијска бригада, која је у новембру 1946. прерасла у Гардијску дивизију. Новом реорганизацијом Југословенске армије у марту 1948. створена је Команда гарде у рангу војне области, што је представљало највишу формацију г. током читавог њеног постојања. У свом саставу је имала 4. гардијску дивизију, 118. специјални гардијски пук, официрску чету, команде војних добара, војну болницу, војнодисциплински суд, оркестар и дом гарде. Услед смањења бројног стања ЈНА 1953. формација г. је враћена на ниво бригаде. Придодати су јој морнарички одред на Брионима и одред гардијских бродова на Дунаву. Уз различите преформације и измене унутрашње структуре остала је на бригадном нивоу до почетка велике реформе војске 2006, када је поново формирана као Г., такође бригадног састава. Све време њени задаци остали су непромењени, везани за физичко обезбеђење председника Републике, Министарства одбране и Генералштаба.

ЛИТЕРАТУРА: М. Бјелајац, Војска Краљевине СХС/Југославије 1922--1935, Бг 1994; П. Дамјанов, М. Младеновић, Летопис Гарде 1830--2000, Бг 2002; М. Ј. Милићевић, Реформа Војске Србије 1897--1900, Бг 2002; Б. Димитријевић, Југословенска армија 1945--1954. Нова идеологија, војник и оружје, Бг 2006; С. Ратковић Костић, Европеизација српске војске 1878--1903, Бг 2007; www.vs.rs.

Александар Животић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)