ГЕРМАН, Јован

ГЕРМАН, Јован, трговац, управник града Београда, капућехаја (Разлог, Бугарска, 1782 -- Београд, 1854). Родом из српске породице грчко-цинцарског порекла, која је била блиска кнезу Милошу и династији Обреновић, у сродству с најзначајнијим породицама у Србији онога времена (Обреновићима, Константиновићима, Хаџи-Томинима и др.). Успон породице Герман остварен је захваљујући Јовановом брату Михаилу, личности од посебног поверења кнеза Милоша, и његовом агенту у Русији и Влашкој. Током Милошеве владавине браћа су водила трговину и бавила се банкарским пословима. Поседовали су породичну кућу у Господарској улици у Београду, као и велики врт Јевремовац (данашња Ботаничка башта). Вешт политичар, Јован се на време удаљио од Томе Вучића Перишића, што му је донело Милошеву наклоност и 1836. титулу кнежевог кавалира, 1837. положај цариника (ђумрукчије), с посебним задатком да спречава ширење антиобреновићевске пропаганде из Хабзбуршке монархије. Иако је стари кнез првобитно планирао да га именује за председника Трговинског суда, крајем 1838. у чину мајора постављен је за начелника полиције вароши Београда. Већ наредне године као потпуковник био је краће време управник вароши Београда, да би потом постао секретар Јеврема Обреновића, гувернера нахије и вароши Београда. Извесно време и он је био српски агент у Влашкој. Током сукоба Обреновића с уставобранитељском опозицијом сврстао се на страну династије, па га је кнез Михаило поставио за капућехају у Цариграду, где се показао као вешт и способан дипломата. У периоду насилне промене династије и преврата изазваног тзв. Вучићевом буном (1842) као благајник (казначеј) и један од најоданијих кнежевих људи нашао се под ударом уставобранитељских челника, који су га приморали да на дуже време напусти Србију и пресели се на своја имања у Влашкој. Из емиграције је материјално помагао организовање обреновићевске завере (1846), па се, по наређењу министра И. Гарашанина, налазио под константном полицијском присмотром. Заједно с браћом бавио се трговином сољу, која је у то време доносила значајан профит. Као бродовласник поседовао је лађу „Кнез Михаило", која је имала простор за 18 топова, па је била погодна и за коришћење у војне сврхе. У браку са Симеоном (Симком) Обреновић (†1837), кћерком Јеврема и Томаније Обреновић, добио је три сина, који су преминули у раном детињству, Јеврема (†1836), Јована (†1838) и Адама. С Анком Константиновић, рођеном сестром своје покојне жене и удовицом Александра Константиновића, имао је ванбрачну кћерку Симеону (†1915).

ИЗВОРИ: Полиција, Бг 1910, 5, 131; В. Стојанчевић, Обавештајна служба у Карађорђевој и Милошевој Србији, историјска грађа, III, Бг 1964; Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, I, Бг 1965; М. Р. Алимпић, Живот и рад генерала Ранка Алимпића у свези са догађајима из новије српске историје, Бг 1982; Живети у Београду 1837--1841, Документа Управе града Београда, Бг 2003; Живети у Београду 1842--1850, Документа Управе града Београда, Бг 2004.

ЛИТЕРАТУРА: Д. Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Бг 1937; Р. Л. Веселиновић, Београд 1807--1862--1867, Бг 1962; В. Стојанчевић, „Једна обреновићевска завера против уставобранитељског режима 1846. год. ('Мирчина и Мирчићева буна')", ИЧ, 1966, 14--15; Б. Перуничић, Управа вароши Београда 1820--1912, Бг 1970; Р. Ј. Поповић, Тома Вучић Перишић, Бг 2003; Б. Божовић, Управа и управници града Београда 1839--1944, Бг 2011.

П. В. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)