ГЛАДОВАЊЕ

ГЛАДОВАЊЕ, делимично или потпуно изостављање хране, али се вода нормално пије. Најтежа врста г. је када се не узимају ни храна ни вода. Међутим, у овом случају се не умире због недостатка хране него због недостатка воде, које би довело до смрти после три, а максимално после 8--10 дана због дехидратације (65% нашег тела чини вода). Смрт од изостављања хране, али уз узимање воде може да настане већ после 4 недеље таквог г. Људи у свом геному имају и „штедљиви ген", који чува наслаге масти. Зато је идеал жене прачовека била гојазна жена (Вилендорфска Венера), која је чувала своје облине за период кад наступи г. Овај ген имају и данашњи људи али околности живота су се промениле (наметнуто г. због оскудице хране је ређе и др.). Сада постоји несклад између нашег генома (који се није значајно променио од времена прачовека) и промењених услова животне средине и начина живота (стари геном у новом окружењу). Зато данас имамо светску епидемију гојазности, против које се није лако борити.

Реакције организма на г. Особа која гладује мора бити способна за то да може да користи своје депое масти (поткожне и око унутрашњих органа), а да штеди виталне беланчевине. Реаговање организма на г. пролази кроз следеће четири фазе:

Фаза стреса на почетку г. Организму је потребна енергија а он је црпи из хране (угљени хидрати -- шећери, беланчевине, масти). При томе, енергетски су најважнији угљени хидрати -- глукоза, посебно за рад мозга. Пошто нема хране, организам користи затечену глукозу и њене резерве из јетре и мишића. Међутим, то се исцрпи већ за један дан. После 24 часа човек некад има: осећај глади у нападима, хипогликемију, убрзан рад срца, зноји се, уплашен је, има грчевe у желуцу и цревима, крчање црева, а некад несаницу и нестабилност при стајању и ходању. Међутим, пооштрава се рад мозга и чула. Губи у тежини, али је то највећим делом изгубљена течност. Право мршављење настаје тек после 3--7 дана.

Фаза кетоацидозе. После трећег дана г., будући да су резерве глукозе исцрпљене, организам прибегава липолизи, тј. разлагању масти и искоришћавању слободних масних киселина и кетона у енергетске сврхе и глуконеогенези, тј. стварању гликогена из масти а донекле из аминокиселина беланчевина. Имамо, дакле, конверзију масти (триглицериди и масне киселине) у глукозу. Полако се губи апетит. У крви се повећавају кетонска тела и у даху се осећа мирис ацетона.

Фаза стабилизације метаболизма. После 4--5 дана г. апетит се губи. Смањују се енергетске потребе јер се не троши енергија на варење хране. Човек и даље мршави. После прве недеље г. изгуби и до 10 кг, тј. смањује се маса масног ткива и мишића. Ацетонски задах се губи. Метаболизам је стабилизован и човек чак може да обавља своје редовне послове.

Фаза изгладњивања, самоуништења и кахексије. После 3--4 недеље г. поново се јављају апетит и неодољива глад. Масти су исцрпљене и за енергетске потребе почињу да се разлажу структурне и функционалне сопствене беланчевине. Због смањивања беланчевине албумина у крви појављују се „отоци глади", а у трбушној дупљи накупља се течност (асцит). Најпре се користе беланчевине ћелија јетре, мишића, слезине и гонада. Организам, међутим, не користи беланчевине срца, централног нервног система и надбубрега (чува их). Коришћење протеина ћелија костне сржи може да убрза смрт. Минимална телесна тежина за преживљавање је на нивоу 48--50% идеалне тежине. Човек постаје јако уморан, психофизички неспособан, са вртоглавицом и несвестицом, жене губе менструацију, губи се коса, почињу авитаминозе B, C и др. Једном речју, човек пропада, постаје „кост и кожа" (кахексија). Ако се не престане са г., смрт често наступа после четврте недеље г. (али има и изузетака са дужим преживљавањем). У последњем стадијуму рака, када постоји канцерска кахексија и болесник више нема снаге да узима храну, смрт наступа када изгуби 35--45% од своје телесне тежине.

Ако се престане са г., мора се храна постепено уносити јер нагло преједање може довести до смрти, као што је то био случај са ослобођеним логорашима. Колико се може издржати без хране (и воде) је индивидуално и зависи од: генетике; узраста; телесне грађе, тј. тежине тела; количине масних резерви; степена хидратисаности; стања здравља; функције штитне жлезде; и степена физичке активности.

Насупрот горњим уобичајеним и научно провереним чињеницама о дужини преживљавања код г., куриозитета ради, помињемо случајеве breatharianism-а, тј. неуобичајеног дужег преживљавања без хране и воде. Илустративни пример је Прахлад Џани, индијски факир и „свети човек", стар 70 година, из Ахмедабада. Тврдио је да га је „посветила" једна индијска богиња у његовој осмој години живота и од тада живи без хране и воде у пећини. Има отвор на горњем непцу, кроз који му долазе капљице воде и одржавају га. Подвргнут је 2003. десетодневном строго контролисаном експерименту у изолованој болничкој соби, без купатила и тоалета, под сталним видео-надзором. Узимао је само мало воде, тек да оплакне уста, и испљувавао је, тј. није је пио. Мокраћа се стварала у бешици али се из ње ресорбовала. После 10 дана изгубио је мало у тежини али је, иначе, остао психофизички здрав. Заговорници breatharianism-а сматрају да људи који неуобичајено дуго живе без хране и воде, добијају енергију: од самог дисања; светлости (вечне, творитељске); од енергије сунца која се добија гледањем у сунце и сунчањем (међутим, очи нису орган фотосинтезе јер у ћелијама ока нема ћелијских органела -- хлоропласта са хлорофилом за коришћење сунчеве енергије као код биљака а дугим гледањем у сунце може се ослепети). Надаље тврде да су такви људи, у ствари, духови или са религиозном конотацијом, да су само спиритуално живи као директни одраз Бога, који је „створио човека према свом лику"; тј. да живе посредством Светог Духа и сходно Христовим речима: „Човек не живи само на хлебу, него од сваке речи која долази из уста бога". Противници breatharianism-а тврде да су се покушаји живота без хране и воде завршили смрћу или се радило о преварама.

Узроци г. су многобројни: елементарна непогода (суша и пропаст жетве и пресахњивање бунара, поплава, земљотрес); ратови, концентрациони логори, затвори и збегови; религиозни разлози (пост); потреба да се ‚одмори' дигестивни систем, детоксицира организам и створе предуслови за здравији живот; штрајк глађу; медицински разлози.

Историјски, позната је велика глад у Ирској 1845--1852, која је усмртила више од милион становника, када није родио кромпир а помоћ у храни није стигла. Дошло је и до исељавања милион људи у САД. Велика глад у иначе житородној и богатој Украјини настала је због Стаљинове насилне колективизације села и раскулачивања. Јавила се и код српске војске и народа при зимском преласку преко албанских врлети у I светском рату, затим током југословенског партизанског ратовања у II светском рату и сл. Дешавало се да затрпани у земљотресу остану без хране и воде, а да остану у животу тако што потребу за водом надокнађују пијењем сопствене мокраће.

Скоро све светске религије налажу својим верницима г. у виду поста. Неке су строже а неке мање строге. Најстрожи је ђаинизам, у којој се некад гладује до смрти да би се тако завршио живот, али се то, ипак, не сматра самоубиством. У хришћанству, протестанти су блажи од католика, а најревноснији су православци. Религија сикизма је, међутим, против поста. У посту се нарочито забрањује карнална жеља -- жеља за месом и намирницама животињског порекла -- јаја, млеко и млечни производи. Животињска храна није есенцијална за здравље, тј. може се живети и са вегетеријанском исхраном, али она може бити дефицијентна у високо квалитетним беланчевинама, витамину B12 и гвожђу (макробиотска дијета само са зрнима житарица је небалансирана и заблуда је да помаже у лечењу рака, а нулта дијета је напуштена). У посту се најчешће дозвољава риба (најбоља је плава морска риба грилована или кувана, али не и пржена), поврће (са потребним биљним влакнима) и воће, нарочито орах и коштуничаво воће. Некад се уз пост тражи и уздржавање од алкохола и сексуалних активности. Религије захтевају пост јер сматрају да су храна и вода потребе тела, а треба се окренути духовном животу. Уздржавати се од себичности, грамзивости и хедонизма. У добром здрављу треба се посветити молитви и медитацији, тј. размишљању о богу, славити бога, доприносити спиритуалном самоусавршавању, покајању, праштању, братству и љубави са другим људима. Хришћани упражњавају пост и по угледу на 40-дневни боравак, размишљање и искушавање Исуса Христа у пустињи и у знак сећања на несрећне догађаје у прошлости.

Штрајк глађу је индивидуални или колективни ненасилни отпор и политички протест против власти ради олакшавања тешких услова живота у затвору или притисак да се нешто у друштву измени. Он буди симпатије околине, а некад изазива грижу савести и попуштање моћника. Историјски, најупечатљивији примери су били у Ирској и Индији. Наводно је још Св. Патрик, светац-заштитник Ирске, примењивао штрајк глађу. У Северној Ирској 1981. штрајковали су припадници Ирске републиканске партије (IRA). Затвореник Боби Сендс је штрајком глађу протестовао тражећи већа права у затвору, али је умро после 66 дана г. Његовом погребу присуствовало је 100.000 људи. Тај колективни затворски штрајк се завршио после смрти још девет штрајкача. Десет људи је преживело штрајк 46--73 дана узимајући само воду и со. Велики политички и религиозни лидер Индије Махатма Ганди, слабије телесне грађе, у 74. години живота, преживео је 21 дан штрајка глађу, узимајући само гутљаје воде. То је био његов политички и социјални ненасилни протест у борби за ослобођење Индије. Добио је опште симпатије не само у Индији него и у свету, укључујући и део британског естаблишмента и краљевску и царску енглеску круну.

У случају штрајка глађу, затворски ауторитети имају три могућности: или да насилно хране штрајкаче, или да их пусте да умру, или да прихвате њихове захтеве. Лекари су пред дилемом да ли да гледају штрајкаче како умиру или да им хумано спасу живот. Очигледно је најбоље решење -- позитивни преговори са штрајкачима. Моћници су се често супротстављали штрајку глађу насилним храњењем ментално компетентних кажњеника, тј. против њихове воље. Преко гуменог или пластичног тубуса, који се преко уста или носа уводи у једњак и желудац кажњеника, уносе се храна и течност и чека се сваривање ради спречавања повраћања. Некада, при томе, долази до механичких повреда, крвављења и запаљења -- што се све може и смртно завршити. Светско медицинско удружење је 1975. својом Токијском декларацијом (оснажено 1992. на Малти) сугерисало лекарима да не учествују у процедури насилног храњења. Такође, и многи појединци и групе из различитих биоетичких организација су са тим сагласни -- јер насилно храњење није етички прихватљиво. Године 2006. 250 лекара је написало отворено писмо енглеском медицинском часопису Lancet са захтевом да лекари (укључујући и војне лекаре) не треба да учествују у пракси насилног храњења затвореника у Гвантанаму, америчком затвору на Куби (где постоје и одговарајуће столице за које се затвореници везују приликом насилног храњења). Гвантанамо је не само законска црна рупа него постаје црна зона медицинске етике због насилног храњења затвореника. Слично насиље је спровођено у затвору Aby Ghraib у Ираку, где су у желудац кажњеника муслимана уношене емулзије свињског меса и алкохола, тј. врста хране и пића које ислам забрањује.

Медицински разлози г. односе се на лечење гојазности и вољну тежњу да се дође до нормалне телесне тежине сходно полу, узрасту и телесној висини, што је основни предуслов за здрав стил живота. Оно не треба да буде апсолутно него само смањење дневних калорија на 500--1.000, при чему се губи 0,5--1 кг телесне тежине недељно. У Србији, у Заводу за рехабилитацију на Златибору, постоји „Чигота програм" за успешно мршављење. Неко прегојен лако у почетку губи килограме, али их тешко губи кад се приближава идеалној тежини. Због хируршке интервенције, пре опште анестезије, не узима се храна да би се избегао ризик да се евентуално повраћени желудачни садржај аспирира у плућа и доведе до запаљења плућа.

Г. делује повољно на кардиоваскуларни систем. Смањује висину „лошег" LDL холестерола и триглицерида у крви, а повећава висину „доброг" HDL холестерола и редукује агрегацију тромбоцита. Тиме се успорава атеротромбоза артерија. Г. је корисно против артеријске хипертензије јер се смањује уношење натријума (соли) у организам. Успорава се дијабетес, поправљају сексуалне функције, повољно је у лечењу болести зависности, а доприноси и побољшању естетског изгледа. Због праисконског страха да се глад не сме потискивати, губе се из вида и извесне стварне користи од г. Већ раније је запажено у науци да се продужење живота код експерименталних животиња може постићи г. Такође, експерименталне животиње „боље уче" ако су гладне. Неки ове чињенице препознају и код људи, али је за старије особе свакако боље да узимају мање хране. Тачно дозирање г. корисно је и у спорту. Спортистима је потребна одговарајућа телесна тежина и добра мускулатура за одређену врсту спорта (која се постиже балансом између уноса и потрошње енергије). Шест сати пре почетка такмичења свакако треба престати са узимањем хране јер је енергија потребна за такмичење, а не за усмеравање енергије и крвотока ка дигестивном тракту ради варења. Током такмичења треба пити течности јер, иначе, може доћи до дехидратације и повећања телесне температуре, па и до грчења мишића и топлотног удара. Зато се тенисери између гемова и сетова освежавају напицима. Нагло смањивање телесне тежине боксера (да би доспели у повољнију нижу категорију) и прецењена тежња манекенки и њихових послодаваца за постизање и одржавање изразите мршавости -- могу бити опасни по здравље. С престанком бављења спортом, неки бивши спортисти се угоје, чак и деформишу, зато што настављају да се хране високо калоричном храном мада више немају јаку физичку активност.

Литература: F. Cabanne, J. L. Bonenfant, „Lesions par troubles des metabolismes", у: S. A. Maloine (ур.), Anatomie Pathologique, Paris 1980; R. S. Cotran, V. Kumar, S. L. Robbins, „Nutritional Disease", у: Robbins Pathologic Basis of Disease, Philadelphia etc. 1989; С. И. Недељковић, М. М. Недељковић, „Гладовање, нулта дијета као начин живота", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), Кардиологија, Бг 1994; М. Г. Гец Пецељ, „Исхрана и кардиоваскуларна обољења", у: С. И. Недељковић, В. И. Кањух, М. Р. Вукотић (ур.), Кардиологија, Бг 2000; V. Kanjuh, „'French paradox' and resveratrol", у: N. Radovanović, Dj. Jakovljević, V. Kanjuh, Quality of life after open heart surgery. Atherothrombotic coronary heart disease, Bg 2008; M. L. Gross, „Force-feeding, autonomy, and the public interest", G. J. Annas, S. S. Crosby, L. H. Glantz, „Guantanamo Bay: A Medical Ethics -- free Zone?", The New England Journal of Medicine, 2013, 369, 2; A. D. Lieberson, „How long can a person survive without food?", www.scientificamerican.com/article/how-long-can-a-person-sur/ (2017).

В. Кањух; С. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)