ГРАБОВАН, Јован Четиревић

ГРАБОВАН, Јован Четиревић, сликар (Грабово код Елбасана, Албанијa, око 1716 -- ?, после 1787). У време када је стигао у Карловачку митрополију 1769. био је већ сасвим формиран мајстор у зрелим годинама. Родно место напустио је први пут 1736. и отишао у Угарску, где је остао десет година. Четири године провео је „у Московији", највероватније Кијеву, учећи сликарство до 1750, а потом је пет година боравио у Букурешту, сликајући у Молдавији (помиње се иконостас у месту Роману из 1754/55). Вратио се у своје родно место где је засновао породицу и наставио сликарску делатност, да би 1761. поново кратко боравио у Влашкој. Сликарева делатност по коначном преласку на територију Хабзбуршке монархије (1769) поузданије се прати јер је сачуван знатан број његових записа на иконама и иконостасима, али и у сликарском приручнику. Зна се да се са породицом најпре настанио у Новом Саду, а потом трајно у Осијеку, да би се касније потписивао као „жител осечки". Његов најранији забележени рад из овог периода је иконостас у Товаришеву довршен 1772 (данас у Моловину у Срему), који је сликао са Георгијем Грабованом, вероватно рођаком. Иконостас, архијерејски трон и певнице које је сликао у парохијској цркви у Ораховици 1774/75. представљају његове прве радове у Славонији и северној Хрватској, односно на територији под јурисдикцијом пакрачко-славонских епископа, где ће највише радити. Иконостас у цркви манастира Лепавине 1775. радио заједно са учеником Григоријем Поповићем, да би исте године мајстор и ученик започели сликање иконостаса и певница у Стоном Београду, у Мађарској, који су довршени августа 1776. Иконостаси које је сликао у Ораховици и манастиру Лепавини представљали су кључну препоруку за даље обимне послове које је обављао за црквене општине православних граничара у Вараждинском генералату -- иконостас, проскинитар, трон и певнице у Подгорцима код Бјеловара 1777; иконостас и проскинитар у Великом Поганцу код Копривнице 1778/79, са помоћником, вероватно поново Григоријем Поповићем; иконостас у Средицама 1779/80, који је касније пренет у цркву у селу Гудовцу код Бјеловара; иконе на трону у Великој Писаници код Бјеловара 1780; иконостас у Батињанима (данас Војаковац) 1782/83; иконостас, проповедаоницу, проскинитар и певнице у Павловцу, у сарадњи са сином Константином. Његова последња три иконостаса -- у Подравској Слатини из 1785, Пакленици код Јасеновца из 1786. и Кули из 1787 -- нису сачувана. Г. је сликао и појединачне иконе за цркве и манастире, а најранија поуздано приписана (1754) је она са представом Јована Претече из Народног музеја у Београду, која представља сведочанство о сликаревом „влашком периоду"; из 1761. потичу подаци о трима иконама за наручиоце из манастира Арденице код Мосхопоља; 1770. помиње се икона Богородице са Христом из српске цркве у Бати; икона Крунисање Богородице из 1773. у Грчкој православној парохији у Мишколцу у Мађарској; житијна икона Св. Јована Владимира са грчким натписима из 1777. која се до II светског рата налазила у олтару православне цркве у Вировитици; икона Васкрсења Лазаревог из 1781. у приватном власништву; Богородица са Христом, Крунисањем Богородице и светитељима из 1784. из НМБ; његовој руци припада и недатована икона Св. Кирил, Св. Трифун и Св. Атанасије из збирке Музеја СПЦ у Загребу, док се са релативном поузданошћу може рећи да је он сликао и икону Богородице са Св. арханђелом Михаилом, Св. Атанасијем и Св. Наумом обележеним грчким натписима у некадашњој ризници манастира Ораховице у Славонији, као и да је пресликао ликове Св. Јована Златоустог и Св. Георгија на унутрашњој страни триптиха Богородица са Христом, светитељима и Св. Савом и Симеоном из прве половине XVI в., такође из манастира Ораховице. У Библиотеци НМБ сачуван је и његов лични примерак илустроване Библије Ектипе, аугзбуршког гравера Кристофа Вајгла, која је представљала најзначајнију збирку предложака по којима је конципирао већину групних композиција на иконостасима. На размеђи украјинско-руских ликовних образаца, барокних западноевропских графичких предложака, али и уз јак ослонац на традиције православног сликарства балканског југа, Г. је формирао особен стилски израз који је и у последњим деценијама XVIII в. задржао снажну ретроспективност (хијератичне представе Богородице и Христа на престолима, позлаћени декор на драперијама и позадинама) у складу са захтевима и укусом српских сеоских црквених општина на северу Хрватске, где је оставио највећи број радова, али и цинцарских заједница са којима је остао у сталном контакту. Барокна композициона, гестуална и светлосна драматика не оставља дубљи траг на његовим иконама. Тематски оквири иконостасних целина такође ће се стално враћати на традиционалне есхатолошке концепте, док ће развијени циклус Страдања Христових сликати само једном, у Средицама (Гудовцу). Био је изузетно плодан сликар који је радио са помоћницима и ученицима, што је довело до значајнијих квалитативних осцилација у његовом опусу (Војаковац). Најуспелије радове, најближе барокним обрасцима, карактеришу чист, звонак и светао колорит, издужене фигуре достојанствене, готово дворске маниристичке елеганције, нежни инкарнати ликова крупних очију, успелији излети у пејзаж, као и приметно вештије сналажење у композиционим решењима мањих формата (медаљони са сценама Страдања из Средица).

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, „Јован Четиревић Грабован", ЗЛУМС, 1965, 1; О. Микић, „Јован Четиревић Грабован", у: Мајстори прелазног периода српског сликарства XVIII века, Н. Сад 1981; А. Кучековић, „Иконостас Јована Четиревића Грабована у Ораховици", ЗНМ, 2004, XVII, 2; Б. Тодић, Радови о српској уметности и уметницима XVIII века, Н. Сад 2010; Српски сликари од XIV до XVIII века, I, Н. Сад 2013.

А. Кучековић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)