ГРАФИТИ

ГРАФИТИ (грч. grafhv: писање, сликање; ит. graffito: урезани цртеж), писана, угребана или сликана порука једног или групе анонимних аутора или потписаних псеудонимом на јавном простору, најчешће на уличном зиду, која се наноси спрејом уз помоћ унапред припремљених картонских шаблона. Мада прве г. представљају бојом урезане представе бизона у пећинском сликарству и шкработине на зидовима старе Помпеје („Запањен сам, о зиде, да се још ниси срушио под тежином толиких глупости на теби"), историју модерних г. зачиње 1968. у њујоркшком метроу Таки 183, тинејџер курир који је становао у улици са овим бројем, а наставља се на улицама Париза заједно са друштвеним бунтом који је избио исте године. Изворно део хип-хоп културе и брејкденса, г. временом постају део урбане културе на граници између уметничке форме (мурал) и вандализма (таг). Светску славу донели су им улични уметници, Жан-Мишел Баскијат, Кит Херинг и Бенкси. Преко Њујорка, Париза, Берлина, Амстердама, Сао Паола и Мелбурна, они средином 80-их година ХХ в. долазе и у Србију и Београд, када први г. освањују у подземним гаражама и пролазима новобеоградског блока 45. То је и време када у Салону МСУ у Београду наша сликарка из Њујорка Весна Голубовић приређује ефемерну изложбу у маниру г. и у почаст Киту Херингу тако што је, по њеном затварању, изложбени простор прекречен. АGC је прва наша група г. цртача основана 1997, а чинили су је Viеt, Jеns, Sanе, Vandal и др. Током 2004‒2005. долази до обнове уличне уметности коју предводе групе Екипа, Попрат, Андерград и Ката. Г. могу бити веома једноставни, у облику стилизованог потписа, преко бомбе изведене у две боје, до нијансираних површина. Најпознатија српска г.-порука „Џаба сте кречили" ушла је у све лексиконе урбане културе. Спорадични покушаји да се исликавање и исписивање г. институционализује организованим акцијама као што су „Београдизација", „Обојимо град", Белеф 2009. и Миксер 2012. и 2014. нису уродили жељеним плодом будући да је субверзивни и илегални рад скопчан са опасношћу њиховим ауторима, углавном незапосленим графичким дизајнерима, подстицајнији за уличну акцију. Упркос схватањима да г. ватрометом боја могу и да оплемене и улепшају градско сивило дозвољавајући јавно исказивање личног става и гласа народа, и у Београду се, као и у другим великим светским метрополама, преузимају мере за озбиљније каналисање, забрањивање и санкционисање рада уличних цртача који наружују уже језгро града и јавне споменике, нарочито Кнезу Михаилу. У новембру 2014. портал за светску уличну уметност „Street Art News" ставио је на своју топ-листу и наградио г. из бањалучког насеља Борик на 180 м², који су заједно осликали уметници Артез из Београда и Лонац из Загреба, у стилу фотореализма. Међу најпознатијим београдским ауторима који своје г. данас потписују су TKV, Lortek, AIR и Street Dog. У Карађорђевој улици је у јесен 2014, као омаж тек преминулом америчком глумцу-оскаровцу Робину Вилијамсу, освануо г. са његовим ликом који је потписао Марко, а веома брзо обишао је цео свет.

ЛИТЕРАТУРА: Ј. Деспотовић, Кит Херинг: урбане представе, Бг 1994; Г. Станковић, „Улична култура", Градина, 2008, 24.

Љиљана Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)