ГЛОГОВИЦА

ГЛОГОВИЦА, село у источној Србији, на југоисточним падинама планине Дели Јован, у долини Глоговачке реке (лева притока Тимока), 6 км западно од магистралног пута, који повезује општински центар Зајечар (29 км) и Неготин. Село је са њим повезано локалним путем. Село се први пут помиње почетком XVIII в. Током друге половине XX в. дошло је до нагле депопулације. Године 1948. било је 1.023, а 2011. 387 становника од којих су 65,4% Власи и 21,7% Срби. У пољопривреди је радило 80,7% активног становништва. Насеље је на обе стране долине Глоговачке реке на 360--410 м н.в. Знатан број кућа окупљен је крај сеоских путева, а остале су дисперзивно размештене по околини. У широј околини постоје издвојени салаши. У селу су православна црква, четвороразредна основна школа, месна канцеларија, дом културе, амбуланта и земљорадничка задруга.

С. Ђ. Стаменковић

Црква Сошествија Св. Духа. Познато је да су се у гробљу налазили остаци старије црквене грађевине, на чијем је месту средином XIX в. подигнут храм Сошествија Св. Духа. Овај храм подигнут је 1850, а освећен наредне године. Црква је настрадала у Првом српско-турском рату 1876, приликом чега је порушен и часни престо. Обновио ју је и поново осветио 1879. тимочки епископ Евгеније. Касније је срушена, а данас се могу видети само њени остаци. Ову цркву подигли су становници села Г. и Дубочана, којима је служила као парохијски храм. Била је саграђена од слабог материјала. Њен изглед документован је фотографијом публикованом у Споменици Тимочке епархије, на којој се види подужна једнобродна грађевина, са отвореним тремом на западној страни и двосливним кровом. Часна трпеза била је постављена на једном стубу. При цркви је формирана и књижница, а у оквиру порте налазиле су се и црквена кућа и звонара. Звоно старе цркве излио је у Пешти 1872. Фрањо Валсер. Опис ове цркве и њена позната фотографија показују да је представљала један од мањих парохијских храмова Кнежевине Србије. Њена архитектура произлазила је из традиције мањих једнобродних црквених грађевина, подизаних током XVIII и почетком XIX в. на подручју Османскe империјe.

Црква Свете Ане. Г. је подручје на којем је у прошлости била забележена рударска активност. Обнову рударства и отварање рудникa злата Св. Ана на потезу Русман покренуо је 1907. Ђорђе Вајферт. У време обнове рудника Вајферт је одлучио да подигне цркву, и то са посветом Св. Ани, у спомен на своју мајку Ану. Као један од разлога за подизање цркве наводи се Вајфертово пријатељство са месним парохом Јованом Радојевићем, који је помагао при отварању рудника. Вајфертов ктиторски чин у Г. био је одређен како приватном побожношћу тако и потребом за истицањем у националној заједници и друштву Краљевине Србије.

Из постојећих докумената сазнаје се да је план за нови храм 1907. израдио архитектa Владимир Поповић. Изградња цркве трајала је 1909--1912, а њено освећење представљало је велику свечаност, повезану са освећењем цркве у Бору, друге Вајфертове задужбине. У складу с истористичком архитектонском поетиком и идејама обнове српско-византијског стила, храм Св. Ане представља пример креативног тражења модела за српске православне храмове, као и једну од најистакнутијих цркава насталих на подручју Неготинске Крајине и у Краљевини Србији. Осмишљена је као грађевина са крстообразном основом, над чијим пресеком је формирана осмострана купола. Око крстообразне основе конциповани су западни улаз у храм и олтарска апсида, док је простор између кракова крста попуњен нижим просторима. Западни улаз у храм означен је мањим отвореним тремом, подигнутим на четири степеника. Фронтални део изнад лучног пролаза трема украшен је низом плавих керамичких квадрата и декоративним фризом. Површину западне фасаде краси трифора, док су на северној и јужној постављене розете са српско-византијском декорацијом. Апсида цркве формирана је као петострана целина, са плитким луковима и три прозорска отвора. На улазним вратима приметна је сецесијска декорација од кованог гвожђа.

Унутрашњи простор цркве чине припрата, наос и олтар. Северно од улаза у цркву постављена је спомен-табла, са подацима о подизању и освећењу цркве. Изнад припрате је галерија. У простору наоса, бочни зидови предолтарског дела искоришћени су за певнице. Наос храма је такође опремљен неопходним елементима црквенoг ентеријера, иконостасом и архијерејским престолом. У цркви се налази и трон за ктитора цркве Ђорђа Вајферта, на наслону украшен његовим иницијалима. Зидним сликарством украшена је лунета изнад западног улаза у храм, на којој је приказано Успење Св. Ане. У унутрашњости цркве зидне површине горњих зона обојене су и украшене звезданом декорацијом. Уместо зидног сликарства осталу ликовну декорацију унутрашњости преузеле су иконе на платну, распоређене на зидним површинама. Њихова израда, као и израда иконостаса, поверена је сликару Милану Миловановићу. На северном зиду наоса налази се монументално платно са представом Христове проповеди на гори. Олтарску преграду извео је Јарослав Kрејчик, професор дубореза. Уз њега, на изради олтарске преграде радили су столар Стојан Јањић и позлатар К. Хофингер, о чему сведочи натпис на полеђини иконостаса. Конструкција иконостаса изведена је према сецесијским декоративним концепцијама, са богатим и позлаћеним декорацијама. За олтарску преграду иконе је насликао Милан Миловановић. Њихов распоред произилази из типа сведених, трозонских, истористичких иконостаса, који су настајали крајем XIX в. Комбиновањем историзма и модернистичке пикторалне поетике, Миловановић је остварио јединствено еклектичко решење у српској црквеној уметности новог века. Ризница цркве Св. Ане поседује већи број икона. С обзиром на то да датирају из XIX в., може се претпоставити да су у данашњи храм пренете из старе глоговичке цркве.

ЛИТЕРАТУРА: Споменица Тимочке епархије 1834--1934, Ср. Карловци 1934; Н. Макуљевић, Географска енциклопедија насеља Србије, II, Бг 2001; ,,Црква Сошествија Светог Духа и Црква Свете Ане у Глоговици", у: Н. Макуљевић (прир.), Сакрална топографија Неготинске Крајине, Неготин 2012.

Н. Макуљевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)