ГАТАЛИЦА, Александар

ГАТАЛИЦА, Александар, књижевник, музички критичар, преводилац (Београд, 1. II 1964). Дипломирао на Катедри за општу књижевност Филолошког факултета у Београду (1989). Радио је у БИГЗ-у, Мадлениануму, Народној библиотеци и РТС. Музичку критику објављивао је на Радио Београду и у дневним листовима Глас и Вечерње новости. Прозно дело му је тематски и жанровски разнолико. У првом кругу су збирке приповедака: Београд за странце (Бг 2004) и Дневник поражених неимара (Бг 2006). У књизи Београд за странце Г. је писац однеговане имагинације и завидне књижевне културе којег занима смисао историјских мена и њихов удео у судбинама људи. Циклус сродне тематике у Дневнику поражених неимара на двострук начин прелама и везује судбине књижевних јунака, који као таоци мира после II светског рата, настојећи да дотадашње навике одрже у паралелној стварности која је гротескна као и њихови животи чудака на Неимару, постају губитници не само личним и породичним причама него и злехудом вољом историје. Подлогу приповедака Г. у књизи Мимикрије чине прозни текстови на благо пародичан начин преобликовани персифлажом. Збирку Мимикрије (Бг 1996) творе приповетке, али она, обликована помоћу парафразе и пародијског тона, заузима нарочито место у његовом опусу. Књига Век (Бг 1999) има форму романа са сто и једном причом, а по наслову амблематична, као и друге књиге Г., ова збирка прича-роман јединствена је по томе што представља призматичну и слојевиту слику минулог столећа. Новелистички романи су: Линије живота (Бг 1993), Наличја (Бг 1995), Крај (Бл 2001) и Еурипидова смрт (Бг 2002), док је Дијалог са опсенама роман-диптих (Бг 2006). У новелистичким романима укрштене су, некад и огледалски преломљене, биографије јунака суочених с другим у себи, са лицем и наличјем свога живота. На сличној основи драматизована је прича у диптих-роману Дијалог са опсенама. Форме великог обима чине романи Невидљиви (Бг 2008), Велики рат (Бг 2012) и Соната за лошег човека (Бг 2015). У своја три права романа (роман-писмо Невидљиви, роман-хроника Велики рат и роман-портрет Соната за лошег човека), обликује мозаичну наративну повесницу XX в. Прозу Г. одликује култивисана урбана осећајност: грађена је од стварног, али и псеудоисторијског факта и сугестивне, одуховљене чулности, с моделом позномодернистичке поетике помереним ка књижевности парафразе, те истовремено прихвата и превреднује оно што чини књижевну традицију. Приказани свет исказује се причом кроз коју се прелама сложена и невесела судбина човека. Поред књига прозе, објавио је и драму Чиода са две главе (Бг 2009, играна на сцени Београдског драмског позоришта), а начинио је и драматизацију романа Процес Ф. Кафке (Вш 2011), те књиге есеја, Говорите ли класични? (Бг 1994), Црно и бело, кратке историје славних пијаниста XX века (Бг 1998), Артур Рубинштајн против Владимира Хоровица и обрнуто (Бг 1999) и Писац не станује овде (Вш 2013). Роман Велики рат преведен је на енглески и француски, а Век на немачки и италијански, Београд за странце на немачки, Еурипидова смрт на мађарски. Добитник је Нинове награде, те награда „Иво Андрић" „Меша Селимовић", „Милош Црњански", „Стеван Сремац" и награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу.

ДЕЛА: приче: Најлепше приче, прир. П. Пијановић, Бг 2003; 20 прича за 20 година, Н. Сад 2013; преводи: Три грчке трагедије (Есхил: Прометеј у оковима, Софокле: Господар Едип, Еурипид: Алкеста; Бг 1993; Уметничка лирика старе Грчке, Бг 1994); Двојица јамбичара, Бг 1998; Хеленска поезија, Бг 2003.

ЛИТЕРАТУРА: В. Павковић, „Комплексне визије судбине", у: А. Гаталица, Крај, Бл 2001; С. Илић, Нешто се ипак догодило, Зр. 2005; М. Весковић, Место вредно приче, Бг 2008; О. Елермајер Животић, „Александар Гаталица и Арнолд Шенберг", Књижевни магазин, 2014, 14, 154/157; П. Пијановић, Расправа о Гаталици, Вш 2015: Д. Ређеп, Земља равна, људи случајни, Н. Сад 2015; Р. Гикић Петровић, А где је Чехов, Сремска Каменица 2015.

П. Пијановић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)