ГОЛЕМОВИЋИ

ГОЛЕМОВИЋИ, српска великашка породица из XV в. Браћа Ђурађ и Оливер-Олко, властела из Области Бранковића, избили су у врх чиновничке аристократије у држави деспота Ђурђа Бранковића. Оливер се помиње као приштински кефалија 1436. у једном судском спору између дубровачких трговаца у Приштини. Браћа су била уз деспота у изгнанству у време првог турског освајања Српске деспотовине 1439--1444. Већ тада је деспот поверавао Ђурђу осетљиве дипломатске мисије. По деспотовом налогу боравио је новембра 1443. у Дубровнику, где му је дата барка за превоз до Сплита. Од Дубровчана је такође молио посредовање да би добио salvus conductus за одлазак херцегу Стефану Вукчићу Косачи. Након обнове деспотове државе срећемо га почетком 1448. у Приштини, као „службеника господина деспота". Тада је дубровачка влада настојала да његовим посредовањем накнади штету Турчину Скендеру, којег је опљачкао један дубровачки грађанин. Истим поводом Дубровчани су се обраћали средином исте године Оливеру, који је наследио брата на положају деспотовог намесника у Приштини. Оливерове надлежности после 1448. нису остале ограничене на Приштину, него је он, по свему судећи, постављен на положај деспотовог намесника у читавој Области Бранковића. Дубровчани га називају „valioso del signor despoto in quelle parte". Када је кефалија Трепче Вукосав Добровојевић увео нове царине за дубровачке трговце 1450, Дубровчани су се жалили деспоту и Оливеру. Почетком 1454. Оливеру је поверено вођење поступaка за утврђивање граница хиландарских метоха у призренској области. Он је овластио своје поверљиве људе да предводе рад судских комисија на одређивању граничних линија на терену. После 1448. Ђурађ се налазио у деспотовом окружењу у Смедереву. Најкасније од почетка 1453. носио је титулу челника и био један од највиших достојанственика на двору. Постављен је на место деспотовог судије у Смедереву 1454, а као деспотов посланик ишао је султану Мехмеду II 1453. и 1456. Овај други пут деспот је све наде полагао у његово искуство у покушајима да се нагоди са султаном после турског пораза под Београдом. Након тога престају вести о њему. Велики утицај у деспотовом окружењу обезбедио му је место у народном предању. Као Големовић Ђура, један од дванаест војвода деспота Ђурђа, помиње се у српској народној песми „Смрт војводе Кајице". Оливер је нашао уточиште на двору деспотове кћери султаније Маре у Јежеву код Сера. Према српским летописима тамо је и умро 18. XII 1463.

ЛИТЕРАТУРА: К. Јиречек, Историја Срба, II, Бг 1952; М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Бг 1994; М. Благојевић, Државна управа у српским средњовековним земљама, Бг 1997.

Ђ. Бубало

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)