ГРАЧАНИН, Петар

ГРАЧАНИН, Петар, генерал армије, друштвени радник (Јагодина, 22. VIII 1923 -- Београд, 27. VI 2004). По занимању месарски радник, члан УРС-ових синдиката постао је 1940, а КПЈ 1942. У Беличку партизанску чету ступио је 1941, а 1942. у 2. пролетерску бригаду НОВЈ, у којој је био десетар, водник, заменик командира чете, командир чете, заменик команданта и командант батаљона од 1944. Од јануара до новембра 1945. био је шеф ОЗН-е за Моравски округ, руководећи акцијама ликвидације преосталих четника. У чин поручника произведен је августа 1943, у чин капетана новембра 1943, мајора 1947, потпуковника 1951, пуковника 1959, генерал-мајора 1970, генерал-потпуковника 1974, генерал-пуковника 1978. и генерала армије у резерви 1999. Од 1946. до 1947. био је слушалац курса за преквалификацију Тенковског војног училишта, а командант тенковске бригаде до 1948, када је завршио осмогодишњу школу. Потом је обављао разне дужности у трупи и војном школству, а 1960. био упућен у Школу тактике Више војне академије. Члан и председник испитних комисија за чинове виших официра био је од 1961. до 1965, када је постао шеф 2. одсека 1. одељења Персоналне управе Државног секретаријата за народну одбрану (ДСНО). У разговору са Титом закључило се да је запостављен у служби, после чега је 1967. постављен на генералски положај -- начелника Школског центра оклопних јединица. Начелник 1. одељења и уједно заменик начелника Персоналне управе ДСНО био је од 1970, начелник Штаба и заменик команданта 7. армије од 1971, начелник Командно-штабне академије ЈНА од 1974, командант 1. армије од 1975. и начелник Генералштаба ЈНА од 1982. до 1985, када је пензионисан. За члана ЦК СКЈ биран је 1978. и 1982, а за председника Председништва СР Србије 1987. Претходно је био члан Председништва ЦК КП Србије и председник Комисије Председништва за Општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ). Савезни секретар за унутрашње послове постао је 1989. Ваздушна агресија НАТО снага на СРЈ затекла га је на дужности члана Главног одбора Социјалистичке партије Србије и председника његове комисије за одбрану. У време смрти био је потпредседник Републичког одбора СУБНОР-а Србије. Ратни војни инвалид, одликован је Орденом народног хероја, Партизанском споменицом 1941, Орденом за храброст и др.

ЛИТЕРАТУРА: Народни хероји Југославије, I, Бг 1975; В. Иветић, Начелници генералштаба 1876--2000, Бг 2000; Политика, 5. VIII 2004.

В. Иветић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)