ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ХИТНУ МЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ, Београд

ГРАДСКИ ЗАВОД ЗА ХИТНУ МЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ, Београд, здравствена установа од посебног друштвеног и здравственог интереса за Београд и Републику Србију. Корени организованог пружања хитне медицинске помоћи сежу до 1866, када су власти Вароши биле у обавези да оснују Општинску амбулаторију. Министар унутрашњих дела је 1871. прописао прецизне одреднице које регулишу рад Општинске лекарске службе, садржане у „Наставлењима за лекаре обштинске". „Наставлења" су први нормативни акт у историји организованог пружања хитне медицинске помоћи у Београду и Кнежевини Србији. Већ 1872. Управа вароши Београда набавила је у Бечу модерно санитетско возило са коњском запрегом типа Mundy. Усвајањем Закона о уређењу санитетске струке и очувању народног здравља 1881. постављени су темељи модерне здравствене заштите становништва у Србији и пружања хитне медицинске помоћи (Брза помоћ и спасавање). Овој делатности су припадали сви „случајеви у којима обштински лекар мора у свако доба дана или ноћи притећи у помоћ -- када се породиља мучи да роди, механичке ране и крволиптање и сви хитни случајеви у којима је живот у опасности." Први шеф Брзе помоћи и спасавања и Обштинске лекарске службе био је др Павле Стејић. Та се служба 1937. трансформише у Станицу за хитну помоћ а 1969. у Завод за хитну медицинску помоћ. Као једна од најстаријих здравствених установа у Републици Србији, Завод је кроз XX в., делећи судбину са својим народом, био од неприкосновеног значаја у пружању хитне медицинске помоћи у масовним несрећама, елементарним катастрофама и ратним конфликтима (I и II светски рат). Беспрекорно организоване, стручно оспособљене, солидно опремљене и патриотски мотивисане, све екипе, лекарске и транспортне су, такође, успешно и квалитетно збринуле жртве Нато агресије у Београду 1999.

Научни часопис ургентне медицине Хало 94, чији је власник и издавач Завод, индексиран је и регистрован као часопис од националног значаја, који се свеобухватно бавио проблематиком целокупне ургентне медицине. Он је имао престижан национални и интернационални уређивачки одбор, а излазио је у периоду 1996--2005. Укупно је објављено 32 броја (гл. и одг. уред. Н. Мацура, председник Научног одбора В. Кањух, логистика З. Дурлевић). Од 2013. часопис излази у електронској форми.

Челници Завода били су: П. Стејић, Д. Николајевић, М. Гођевац, Д. Радишић, Х. Јоксимовић, М. Васић, Д. Вујановић, М. Божовић, Д. Лукић, В. Милетић, Д. Настић, В. Јанковић, П. Петровић, С. Стожинић, С. Дуњић, Ј. Давидовић, Б. Златар, З. Дурлевић, Д. Јанковић, А. Маринковић, Б. Јосифовски, Б. Лазић, Н. Иванчевић, Г. Чолаковић. Завод представља референтну здравствену установу за збрињавање тешко повређених и критично оболелих особа, прехоспитални транспорт, превоз пацијената на хемодијализу, као и за израду стручно-методолошких упутстава, доктринарних ставова и протокола у раду екипа хитне медицинске помоћи. Могућности Завода су велике, са преко 900 запослених, од тога око 260 лекара, са 23 лекарске екипе у смени, 15 подстаница дислоцираних широм Београда (што је један од разлога ефикаснијег деловања тако да просечно време доласка лекарских екипа на лице места код позива I реда хитности износи 9,34 минута). Просечно се годишње оствари око 100.000 лекарских прегледа на терену (око 10% су позиви I реда хитности, нпр: око 2.200 пацијената са акутним коронарним синдромом). Као такав, Завод је добио круцијалан статус у систему ургентне медицине у Србији, као њен мобилни и најистуренији део.

ЛИТЕРАТУРА: П. Петровић, З. Дурлевић, 130 година Градског завода за хитну медицинску помоћ у Београду, Бг 2010.

З. Дурлевић; В. Кањух

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)