ГУБЕРИНА, Вељко

ГУБЕРИНА, Вељко, правник, адвокат (Вргинмост, Кордун, 9. IX 1925 – Београд, 31. XII 2015). Јула 1941. из Карловца у Хрватској избегао је са породицом у Јагодину, где је 1944. завршио гимназију. Почетком 1945. сели се у Београд. Ухапшен је 1945. и осуђен 1946. као предводник групе националиста на три године затвора. Казну је издржавао у Казнено-поправном дому Ниш, одакле је пуштен 1947. Правни факултет у Љубљани завршио је као ванредни студент 1951. Приправнички стаж проводи од 1953. код адвоката Милана Тадића и у Окружном суду у Београду, а као адвокат у Београду ради од 1956. За време стажирања у Окружном суду у Београду запажен је као вредан и амбициозан, те му је овај суд, одмах на почетку његове адвокатске каријере, поверио одбране по службеној дужности из области малолетничке делинквенције. Године 1959. преузео је одбрану деветнаестогодишњег Рома оптуженог да је у возу извршио тешку крађу, покушај убиства службеног лица (милиционера) и убиство путника на подмукао начин (случај је називан „Убиство у возу број 116"). Три осуђујуће пресуде укинуо је Врховни суд Србије. На четвртом суђењу, после тешке, упорне и веома стручне одбране, оптужени Ром је био ослобођен, а Г. је постао познат у Југославији. Следе, затим, његове одбране на многобројним суђењима оптуженима за најтежа кривична дела. Најпознатије су: „Фаркаждински случај", „Гутић", „Точиловац" (имао је највећи публицитет у земљи, после суђења Д. Михаиловићу и надбискупу Степинцу), „Убиство у судници", „Деспотов" (зрењанински Џек Трбосек), „Гавра", „Убиство у Ђенови", „Убиство због Фиће", „Убиство турског амбасадора у Београду", „Случај Шалинац 1989" (после пет година одбране због троструког убиства оптужени су ослобођени јер је утврђено насиље полиције над оптуженима и сведоцима истраге) итд. Преузео је одбрану у Хагу 1996. у случају „Кременовић" (одведен је у Хаг из истражног затвора у Новом Саду и јуна 1996. враћен). У току своје каријере бранио је 618 људи оптужених за убиство. Смртна казна изречена је за 42 оптужена, а извршена је над 10 осуђеника. Захваљујући његовим одбранама на суду 50 оптужених ослобођено је оптужби. Његове одбране биле су препознатљиве („стил Губерина"), а он је називан „витезом адвокатуре". Један је од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981, којем није одобрен рад. Године 1990. постаје председник обновљене Народне радикалне странке, али у фебруару 1991. престаје да се бави политиком. Наставља да ради као адвокат и уједно помаже борбу српског народа на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине. Биран је за председника Адвокатске коморе Србије (1984–1986. и 1988–1990), а 1985. за председника Савеза адвокатских комора Југославије. Када је на ПФ у Београду 1993. обновљено такмичење у лепом говорништву, постао је члан жирија такмичења, од 1996. и члан жирија таквог такмичења на ПФ у Нишу. Почасни је председник Скупштине Центра за беседништво формираног 2001. на ПФ у Београду (Institiutio oratoria). Окружни суд у Београду је 2009. усвојио захтев за његову рехабилитацију и огласио ништавном пресуду којом је био осуђен 1946. Књижевни клуб „Ђурa Јакшић" из Јагодине доделио му је 2007. књижевну награду „Живојин Павловић" за књигу Сведок историје, 1–9 (Бг 2004–2006). За почасног члана Удружења књижевника Србије изабран је 2011. Носилац је Ордена Светог Саве II степена (1997) и Ордена рада (2002), те добитник Златне плакете АКС (2012).

ДЕЛА: Жалба Врховном суду Југославије: случај Точиловац, Бг 1970; Бранио сам..., 1–5, Бг 1977, 1980, 1983, 1995, 1999; То сам рекао, Бг 1991; Реаговања, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Историја југословенске адвокатуре, III, Бг 2002; Ж. Шестић, „Витез адвокатуре – Беседа о Вељку Губерини", Бранич, 2012, 3–4.

Илија Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)