ГУБЕРИНА, Вељко

ГУБЕРИНА, Вељко, правник, адвокат (Вргинмост, Кордун, 9. IX 1925 -- Београд, 31. XII 2015). Јула 1941. из Карловца у Хрватској избегао је са породицом у Јагодину, где је 1944. завршио гимназију. Почетком 1945. сели се у Београд. Ухапшен је 1945. и осуђен 1946. као предводник групе националиста на три године затвора. Казну је издржавао у Казнено-поправном дому Ниш, одакле је пуштен 1947. Правни факултет у Љубљани завршио је као ванредни студент 1951. Приправнички стаж проводи од 1953. код адвоката Милана Тадића и у Окружном суду у Београду, а као адвокат у Београду ради од 1956. За време стажирања у Окружном суду у Београду запажен је као вредан и амбициозан, те му је овај суд, одмах на почетку његове адвокатске каријере, поверио одбране по службеној дужности из области малолетничке делинквенције. Године 1959. преузео је одбрану деветнаестогодишњег Рома оптуженог да је у возу извршио тешку крађу, покушај убиства службеног лица (милиционера) и убиство путника на подмукао начин (случај је називан „Убиство у возу број 116"). Три осуђујуће пресуде укинуо је Врховни суд Србије. На четвртом суђењу, после тешке, упорне и веома стручне одбране, оптужени Ром је био ослобођен, а Г. је постао познат у Југославији. Следе, затим, његове одбране на многобројним суђењима оптуженима за најтежа кривична дела. Најпознатије су: „Фаркаждински случај", „Гутић", „Точиловац" (имао је највећи публицитет у земљи, после суђења Д. Михаиловићу и надбискупу Степинцу), „Убиство у судници", „Деспотов" (зрењанински Џек Трбосек), „Гавра", „Убиство у Ђенови", „Убиство због Фиће", „Убиство турског амбасадора у Београду", „Случај Шалинац 1989" (после пет година одбране због троструког убиства оптужени су ослобођени јер је утврђено насиље полиције над оптуженима и сведоцима истраге) итд. Преузео је одбрану у Хагу 1996. у случају „Кременовић" (одведен је у Хаг из истражног затвора у Новом Саду и јуна 1996. враћен). У току своје каријере бранио је 618 људи оптужених за убиство. Смртна казна изречена је за 42 оптужена, а извршена је над 10 осуђеника. Захваљујући његовим одбранама на суду 50 оптужених ослобођено је оптужби. Његове одбране биле су препознатљиве („стил Губерина"), а он је називан „витезом адвокатуре". Један је од оснивача Удружења за борбу против смртне казне 1981, којем није одобрен рад. Године 1990. постаје председник обновљене Народне радикалне странке, али у фебруару 1991. престаје да се бави политиком. Наставља да ради као адвокат и уједно помаже борбу српског народа на просторима Хрватске и Босне и Херцеговине. Биран је за председника Адвокатске коморе Србије (1984--1986. и 1988--1990), а 1985. за председника Савеза адвокатских комора Југославије. Када је на ПФ у Београду 1993. обновљено такмичење у лепом говорништву, постао је члан жирија такмичења, од 1996. и члан жирија таквог такмичења на ПФ у Нишу. Почасни је председник Скупштине Центра за беседништво формираног 2001. на ПФ у Београду (Institiutio oratoria). Окружни суд у Београду је 2009. усвојио захтев за његову рехабилитацију и огласио ништавном пресуду којом је био осуђен 1946. Књижевни клуб „Ђурa Јакшић" из Јагодине доделио му је 2007. књижевну награду „Живојин Павловић" за књигу Сведок историје, 1--9 (Бг 2004--2006). За почасног члана Удружења књижевника Србије изабран је 2011. Носилац је Ордена Светог Саве II степена (1997) и Ордена рада (2002), те добитник Златне плакете АКС (2012).

ДЕЛА: Жалба Врховном суду Југославије: случај Точиловац, Бг 1970; Бранио сам..., 1--5, Бг 1977, 1980, 1983, 1995, 1999; То сам рекао, Бг 1991; Реаговања, Бг 1997.

ЛИТЕРАТУРА: Историја југословенске адвокатуре, III, Бг 2002; Ж. Шестић, „Витез адвокатуре -- Беседа о Вељку Губерини", Бранич, 2012, 3--4.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)