ГРАЂАНСКО ПРАВО

ГРАЂАНСКО ПРАВО, скуп позитивних прописа који регулише имовинске односе физичких и правних лица као ималаца права и обавеза. Израз г. п. (његов синоним је „цивилно право") настао је преводом латинских речи ius civilе (право резервисано за римске грађане -- civеs, а не за странце -- pеrеgrinі), а прихваћен је у земљама чије је г. п. развијено на традицији римског права. Значење израза г. п. не поклапа се са изразом ius civilе у римском праву, а ни касније. Оно је одређивано зависно од прихваћене систематике г. п. Према пандектној систематици (усвојенoj у Немачком грађанском законику из 1896, а под његовим утицајем у већини других европских континенталних права и нашем праву), г. п. обухвата: општи део, стварно право, наследно право, породично право и облигационо право. Ова систематика усвојена је у ужем обиму у грађанским законицима и науци европских социјалистичких земаља (укључујући и СФРЈ) -- без породичног права. Стварно право је скуп правила којима су уређени односи правних субјеката поводом права својине, права службености, права грађења, права реалног терета, заложног права итд. Наследно право регулише овлашћење оставиоца да тестаментом располаже заоставштином и односе настале његовом смрћу приликом преласка заоставштине са оставиоца на наследнике и друга лица. Породично право уређује неимовинске и имовинске односе у браку, законској ванбрачној заједници, породици и сродне институте (старатељство, храњеништво итд.). Облигационо право регулише облигационе односе повериоца и дужника у промету робе, осталих ствари и услуга. Општи део г. п. обухвата институте који су заједнички свим или већини делова г. п. Према једном ставу, делови г. п. јесу и права настала у XIX и XX в. -- трговинско (привредно) право, интелектуално право (право творевина ума), стамбено право, саобраћајно право, радно право, лично право и др. Према другом, преовлађујућем ставу, ова новонастала права нису делови г. п. То су самосталне гране права које су се издвојиле из г. п. Пандектна систематика је данас потиснула институциону (Гајеву) систематику (из II в. н.е.). Институциона систематика г. п. разврстава на лица, ствари и тужбе: „Све право којим се служимо односи се на лица или на ствари или на тужбе" (Оmnе аutеm ius quо utimur, vеl аd pеrsоnаs pеrtinеt vеl аd rеs vеl аd аctiоnеs). По овој систематици г. п. обухвата право које се односи на лица (статусно и породично право), право које се односи на ствари (стварно, облигационо и наследно право), те право које се односи на тужбе (заштиту грађанских права). Институциону систематику усвојио је Пруски законик из 1794 (Аllgеmеinеs Lаndrеcht -- Опште земаљско право Пруске), Француски грађански законик из 1804 (ФГЗ), Аустријски општи грађански законик из 1811 (АОГЗ), а под његовим утицајем и Српски грађански законик из 1844 (СГЗ), Италијански грађански законик (1865) и др.

Један део правне науке означава г. п., због сродног начина регулисања његових делова, као породицу која се састоји од више правних грана. Г. п. је грана права која има своје огранке (стварно, наследно, облигационо и породично право), а од других области права издваја се по начину регулисања који се руководи начелима: аутономије воље, диспозитивности норми, равноправности страна, преносивости и имовинске санкције. Аутономија воље је могућност субјекта права да, по правилу, по својој вољи уреди своје односе, те да слободно одлучује о вршењу права која му припадају. Ово начело и његово ограничење одређује параграф 13. СГЗ: „Воља и наредба човечија заступа закон, а закон накнађа вољу и наредбу човечију. Но у ономе што се тиче јавнога поретка и благонаравија, не може се ништа изменити вољом или уговором." Члан 10. Закона о облигационим односима (ЗОО) аутономију воље је ограничио принудним прописима, јавним поретком и добрим обичајима. Већина норми г. п. је диспозитивног карактера. Субјекти не морају прихватити диспозитивна законска решења. Тако, стране могу свој облигациони однос уредити друкчије него што је законом одређено, ако из поједине одредбе тог закона или из њеног смисла не произлази што друго (члан 20. ЗОО). Сви учесници грађанскоправног односа имају правно једнак положај. У том односу воља једне стране није потчињена вољи друге. Већина г. п. по природи је преносива. Непреносива права су везана за личност или су (иако имовинска) по природи непреносива (неимовинска права аутора, родитељска права и обавезе, права и обавезе брачних другова, законско издржавање, плодоуживање итд.). Потраживање накнаде нематеријалне штете преносиво је ако је признато правоснажном судском одлуком, судским поравнањем или писаним споразумом (члан 204. ЗОО). У г. п. субјекти за неиспуњење обавеза одговарају својом имовином (имовинска санкција). Спроводи се на имовини дужника у складу са правилом једнаке вредности давања (реална егзекуција). Из начела аутономије воље проистиче и начело пружања заштите на приватни захтев титулара тог права. Он може а не мора да штити своје угрожено или повређено право. Државни орган, по правилу, не покреће поступак пред судом по службеној дужности (еx оfficiо) него по приватном захтеву имаоца угроженог или повређеног права (еx privаtо).

Најзначајнија кодификација г. п. Corpus Iuris Civilis израђена је 533. н.е. за време цара Јустинијана I (483--565). Из ове кодификације римско право су реципирале континенталне европске земље. У средњовековној Србији (до њеног пада под власт Турака) грађанскоправни односи били су регулисани Законоправилом (Крмчија, Номоканон) Светог Саве из XIII в., Душановим закоником (1349. и 1354), Скраћеном Синтагмом и тзв. Јустинијановим законом (византијско--српска компилација). Српски грађански законик донет је 1844, а измењен 1864. ослањајући се на ФГЗ. Нацрт законика израдио је Јован Хаџић на основу АОГЗ, уз одређена скраћивања и измене. Има 950 параграфа и без обзира на одређене недостатке, СГЗ је извршио велик утицај на развој нашег права и правне науке. Престао је да важи на основу Закона о неважности правних прописа донетих пре 6. IV 1941. и за време непријатељске окупације донетог 1946. На основу овлашћења из члана 4. овог закона на грађанске односе који нису регулисани позитивним прописима примењују се правна правила из СГЗ (још увек се та правна правила примењују на уговор о послузи, поклону, ортаклуку итд.). Суд ће применити правно правило из раније важећег СГЗ: ако одређени грађански институт није уређен позитивним правом, ако је он садржан у СГЗ, а није противан Уставу и законима Републике Србије. У Србији још није урађена кодификација целокупног г. п. Оно је регулисано са више закона. За време постојања СФРЈ савезна држава је била надлежна да уређује облигационе односе и основе својинскоправних односа. Настављајући континуитет СФРЈ, СРЈ, државне заједнице Србије и Црне Горе, Србија је преузела и законе који су раније донети. СФРЈ је, тако, донела Закон о облигационим односима из 1978 (ЗОО) и Закон о основама својинскоправних односа из 1980 (ЗОСПО). Ови закони су важили у СРЈ (која их је мењала и допуњавала), државној заједници Србија и Црна Гора, а сада у Републици Србији, све док она не донесе своје законе из целе области г. п. Наследни односи у Србији су регулисани Законом о наслеђивању из 1995, брак и породични односи Породичним законом (2005), стамбени односи Законом о становању (1992), шуме и шумска земљишта уређени су Законом о шумама (2010), заложно право на непокретностима Законом о хипотеци (2005), статусни привредноправни односи Законом о привредним друштвима (2011), ауторско и сродна права Законом о ауторском и сродним правима (2009), режим грађевинског земљишта Законом о планирању и изградњи (2009), јавна својина Законом о јавној својини (2011), враћање одузете имовине Законом о враћању (реституцији) имовине црквама и верским заједницама (2006) и Законом о враћању одузете имовине и обештећењу (2011) итд. Са циљем доношења Грађанског законика Србије Министарство правде је припремило Нацрт Законика о својини и другим стварним правима (2007), а Комисија за израду Грађанског законика преднацрте делова Законика: о облигационим односима (2009), породичним односима (2011) и наслеђивању (2011). Република Србија тежи да постане чланица Европске уније. Са тим циљем законе које доноси усаглашава с комунитарним правом Европске уније.

ЛИТЕРАТУРА: А. Ђорђевић, Систем грађанског права, Бг 1896; Л. Марковић, Грађанско право. Прва књига: Општи део и стварно право, Бг 1927; А. Гамс, Увод у грађанско право, Бг 1952; Историја српског народа, 1, Бг 1981; М. М. Петовић, О законоправилу или Номоканону Светога Саве, Бг 1990; Д. Николић, Грађанскоправна санкција, Н. Сад 1995; О. Станковић, В. Водинелић, Увод у грађанско право, Бг 1995; И. Бабић, Стањанин у Душановом законику, Бл 2000; Д. Стојановић, Увод у грађанско право, Бг 2000; Д. Николић, Увод у систем грађанског права, Н. Сад 2002; Р. К. Куштримовић, М. Лазић, Увод у грађанско право, Ниш 2008; И. Бабић, Грађанско право, 1: Увод у грађанско право, Бг 2011; В. В. Водинелић, Грађанско право. Увод у грађанско право и Општи део грађанског права, Бг 2012.

И. Бабић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)