ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА

ГОСПА ОД ШКРПЈЕЛА, острво и црква у унутрашњем делу Бококоторског залива, испред града Пераста. Црква припада Которској бискупији и посвећена је Вазнесењу Богородичином. По предању, историја цркве почиње 22. VII 1452, стварањем острва на морском гребену -- шкрпјелу. Острво се сталним насипањем камена и дотрајалих лађа ширило, а капела дограђивала. Помен на изградњу чува се у обичају фашинада, када се на окићеним баркама превози камење које се, у име завета и традиције, баца подно острва у смирај сваког 22. јула. Данашњи изглед црква стиче у великој обнови након земљотреса 1667, којом је руководио барски надбискуп Андрија Змајевић. То је правоугаона једнобродна грађевина, покривена равном таваницом и кровом на две воде. Обложена је тесаним корчуланским каменом. На јужном зиду има два овална прозора и портал, а на западном портал са профилисаним оквиром и забатом, изнад којег је розета. На источној страни је презвитеријум са осмоугаоном куполом, изграђен 1722. по нацрту дубровачког градитеља Илије Катичића. Овом доградњом, као и подизањем високог округлог звоника са лођом и куполом 1725, црква је добила изразит барокни изглед. И фасада Чувареве куће (у којој се данас чувају рељефи од античког доба, заветне слике и различити споменици материјалне културе), подигнута уз северну страну цркве, добија барокну форму, нарочито изградњом терасе.

Унутрашњост цркве подељена је на издужени наос и уздигнути олтар са предолтарским простором, док је изнад западног дела наоса галерија намењена хору и смештају оргуља. Икона Г. од Ш., настала средином XV в., дело је Которанина Ловра Добричевића. Сликана је на дасци финим линијама, меким облицима и интензивним бојама. Судећи према грчким натписима и пози, рађена је по узору на цариградску Одигитрију. Њен настанак обавијен је легендом: допливала је морем са Истока и појавила се на морској хриди пред Перастом 22. VII 1452; поновила је указивање на подводној коси још два пута, што је уверило Пераштане да јој баш на том месту подигну храм. Предање уверава да су Пераштани градили цркву на гребену управо због смештаја Богородичине иконе, о којој се већ формирао култ. У њему су се интегрисали популарна побожност и цивилни патриотизам. Обредно зидање цркве било је уједно и политички чин: подизањем храма Пераштани су демонстрирали право патроната над оближњом опатијом Св. Ђорђа, сопственом територијом и морем, које је до тада уживао Котор.

Г. од Ш. понела је улогу главног симболичног чувара града и Которског залива, што је, с обзиром на то да је оближњи Рисан припадао Отоманској империји, било од посебног значаја. Веровало се да је икона одбранила Пераст од турског напада 1654. Та се вера обнављала свечаном поморско-копненом церемонијом, односно празником Госпа Перашка, који се прославља сваке године 15. маја, а у чијем је центру Богородичина слика. Икона је штитила Пераст и од напада гусара, земљотреса, епидемија, социјалних немира, безвлашћа након пада Венеције 1797, а спасавала је и поморце на мору. Зато је вотивна црква постала важно ходочасничко место, а тиме и један од најбогатијих трезора ex-vota у медитеранском свету.

У цркви се чува преко 2.000 сребрних заветних плочица и неколико десетина заветних слика на платну и дасци. Најстарији сачуван ex-votо је из 1694, пошто је ранија збирка страдала у похарама светилишта 1624. и 1654. Плочице су рад домаћих златара. Многе су у облику делова тела, али већина представља опасност у најдраматичнијем моменту за спасенога који се захваљује Богородици, што се објашњава натписом.

Олтар од белог карарског мермера израдили су 1796. у Ђенови Антонио и Ђузепе Капелано. Изнад мензе и табернакла, на врху платформе, налази се велик оквир за Богородичину икону, сачињен од свите анђела и завршен мермерним балдахином. Са страна су фигуре Св. Јована јеванђелисте и Св. Рока које је 1783. извео венецијански скулптор Франческо Гај. Бочни олтари израђени су од разнобојног мермера у Венецији у XVIII в. На десној страни је олтар некада посвећен Св. Антону Падованском, а потом Св. Року, заштитницима од куге и колере. Слика на олтару, рад Франческа Фонтебаса, приказује Св. Рока. На левој страни је олтар посвећен Безгрешном зачећу Богородице. На њему се од 1987. налази слика Свети разговор Воја Станића, која приказује бокељске светитеље и блаженике.

Сликани циклус, изведен од 1685. до краја XVII в., најразвијенија је барокна сликана декорација на источној обали Јадрана. Дело је заједничког труда Пераштана Андрије Змајевића, идејног творца програма, и сликара Трипа Кокоље. Уља на платну на зидовима и таваници уоквирена су дрвеним профилисаним оквирима, некада позлаћеним и украшеним цветном декорацијом. На зидовима су подељене у две хоризонталне зоне, међусобно одвојене фризом од вотивних плочица. Програм сликане декорације прославља Богородичино богоматеринство и саискупитељску улогу, а потврђује и актуелна учења Католичке цркве. У њему је визуализован концепт библијске, еклезијалне и универзалне историје, исказан и у Змајевићевом писаном делу, Љетопису црковном. Ова успела реторска конструкција има увод, разраду и закључак. Увод чини 14 слика у првој зони бочних зидова, приближно исте величине, на којима су представљени старозаветни пророци и античке пророчице сибиле. Текстовима у рукама они најављују долазак Спаситеља и потврђују предодређену небеску судбину Богородице.

Разрада програма тече кроз горњу зону бочних зидова и на таваници. На зидовима су три велике композиције: Одбијање дарова Јоакима и Ане и Силазак Св. Духа, на северном зиду, и Уснуће Богородице на јужном. На касетама таванице распоређени су призори из Маријиног живота, ликови четворице јеванђелиста и отаца цркве (Св. Јероним, Амброзије, Гргур Велики и Августин), групе анђела, корпе са ружама и љиљанима -- Богородичиним атрибутима. Насликан је и грб Пераста, чиме се истиче уједињеност грађана у окриљу Богородичине цркве. Слике на таваници апотеоза су Божанском материнству, узроку Богородичине победе над грехом и смрћу.

Вазнесењем Богородичиним, централном сликом таванице, почиње епилог сликаног програма који кулминира Крунисањем Богородичиним над луком који обележава почетак олтарског простора. Тријумфални лук се отвара над иконом Г. од Ш., попут симболичног неба које се отвара верницима. Слике у тамбуру куполе изнад презвитеријума (Безгрешно зачеће, Рођење Богородице, Ваведење и Сретење), створене током XVII в. вероватно у Ђенови, нису део првобитно сликаног циклуса.

Морфолошке особине Кокољиних слика проистекле су из њиховог идејног концепта. Изразима лица, гестовима и покретима тела протагониста Кокоља остварује барокно испољавање страсти душе, којим се покрећу емоције посматрача. Перспективним илузионизмом обједињује се простор посматрача и насликаних јунака. Симболичком опозицијом светло-тамног исказује се различитост, али и неодвојивост земаљског и небеског света (Благовести, Поклоњење пастира, Поклоњење мудраца). На сликама таванице Кокоља најбоље изражава снажни емоционални набој, илузионистичку обједињеност реалног и фиктивног простора и симболичку моћ светла. Без систематског академског образовања, ослоњен на таленат развијан у оквирима локалне културе и могућих краћих боравака у Венецији, Кокоља мења свој израз и постепено сазрева. Сажимање различитих искустава и копирање разноврсних ликовних предложака у његовом времену било је очекивано и није се сматрало недостатком. Кокољин Маријански циклус слика јединствена је концептуална целина усклађена са потребама локалног култа, а представља израз општих тенденција епохе и универзалних вредности европске барокне културе.

ЛИТЕРАТУРА: С. Вуловић, Госпа од Шкрпјела: повјесне цртице о чудотворној слици блажене Дјевице од Шкрпјела и њену храму на оточићу према Перасту, Задар 1887; П. Буторац, Госпа од Шкрпјела, Сар. 1928; В. Ђурић, „Икона Госпе од Шкрпјела", АФФ, 1967, 7; Г. Брајковић, „Слика Ловра Маринова Добричевића на отоку Госпе од Шкрпјела и њезини сребрни украси", Фисковићев зборник, 1980, 1; С. Брајовић, Госпа од Шкрпјела: Маријански циклус слика, Пераст 2000; У Богородичином врту: Богородица и Бока Которска -- барокна побожност западног хришћанства, Бг 2006; Р. Томић, Заговори светом Трипуну: благо Которске бискупије, Зг 2009.

С. Брајовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)