ГЕТЕ, Јохан Волфганг

ГЕТЕ, Јохан Волфганг (Goethe, Johann Wolfgang von), књижевник, песник, преводилац (Франкфурт на Мајни, 28. VIII 1749 -- Вајмар, 22. III 1832). Врло свестран и широких интересовања, Г. је у светским оквирима најпознатији као песник, аутор лирских песама, балада, романа (Јади младога Вертера, 1774), драма (Фауст, I 1808, II 1832), епова (Херман и Доротеја, 1797). Бављење српским народним песмама, у релативно дугом периоду од 1775. до 1828 (са прекидима), подстакнуто је идејама Јохана Готфрида Хердера о „природној поезији" и „духу народа", а припада западноевропским предромантичарским и романтичарским трагањима за древном прошлошћу и непознатим крајевима. Први сусрет са јужнословенском усменом традицијом десио се посредством Фридриха Вертеса, који је из књиге Алберта Фортиса Viaggio in Dalmazia (Venezia 1774) превео на немачки одељак о Морлацима, са Жалосном пјесанцом о Асанагиници (1775). Користећи ово издање и поредећи га са Фортисовим изворником (у погледу метрике), Г. је песму адекватније превео, а тај његов превод објављен је анонимно у Хердеровoj збирци Volkslieder (Leipzig 1778). Захваљујући популарности и распрострањености Хердерове збирке народних песама многих народа, настали су преводи Хасанагинице на друге језике на основу овог немачког. Преводи српских народних песама који су му послати 1814. и 1815. нису побудили интересовање Г., но то се десило једну деценију доцније. Са препоруком Јакоба Грима, октобра 1823. Вук Караџић посетио је Г., који је већ имао Гримове приказе српских народних песама. Вук Караџић добио је тада, уз Г. помоћ, сагласност вајмарске велике војвоткиње Марије Павлович да јој посвети прву књигу Народних српских пјесама, а Г. је донео Гримов превод Диобе Јакшића. По повратку послао му је свој превод песме Смрт Краљевића Марка. Обе песме публиковане су у Г. часопису Über Kunst und Altertum (1823, 1824). Настао тада и са намером да се публикује после ових песама, чланак Serbische Literatur није штампан за живота аутора, тако да је први објављени Г. рад Serbische Lieder (Über Kunst und Altertum, 1825). Обновљено занимање за српске народне песме резултат је и превођења Терезе Албертине Лујзе фон Јакоб (ТАЛФЈ), која пише Г. о своме раду и шаље му преводе у рукопису. То наводи Г. на закључак да овакве песме „нису погодне да се посматрају појединачно, изван целине, а још мање да се појединачно оцењују". Лирским песмама даје предност у естетском и садржинском погледу, набраја мотиве, за једну од песама каже да „може да издржи поређење са Песмом над песмама", а целину хвали речима: „Ма шта да је, све је дато кратко и јасно, и махом почиње каквим описом природе, осећањем предела или слутњом какве елементарне силе." За епске песме није имао разумевања. У песми Зидање Скадра, чији му је превод послао Ј. Грим, видео је „виши варварско-пагански смисао људске жртве за велике неопходне националне циљеве", а за Марка Краљевића каже да „може стати као груб пандан поред грчког Херкула и персијског Рустана, али, истина, на скитски, посве варварски начин". Класицистички идеали и мерила у основи су оваквог вредновања. Овај, најобимнији и најутицајнији Г. рад о српским народним песмама завршава се похвалом Вуку Караџићу, обавештењем о три књиге његовог лајпцишког издања песама, граматици и речнику (све му је ове књиге Вук донео приликом своје друге посете Вајмару 1824). Кратко обавештење о појави превода српских, летонских и шведских народних песама у часопису Über Kunst und Altertum (1826) важно је као илустрација Г. поимања „светске књижевности", која је једна, без икаквих граница и укључује таленат у свим облицима испољавања. Годину дана доцније, уз исти став о постојању „опште светске поезије", која укључује и ону коју ствара „полусиров народ", хвали се превод Талфје и најављује књига Вилхелма Герхарда, а за њихову оцену упућује на рецензију Јакоба Грима.

ЛИТЕРАТУРА: С. Кољевић, Ка поетици народног песништва, Бг 1982; М. Ћурчин, Српска народна песма у немачкој књижевности, Бг--Пан. 1987; М. Лома, „Гетеова светска књижевност и српска народна поезија", КИ, 2012, 142.

М. Клеут

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)