ГРАЂЕВИНСКЕ ИСТРАЖИВАЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ

ГРАЂЕВИНСКЕ ИСТРАЖИВАЧКЕ ИНСТИТУЦИЈЕ, установе за научноистраживачки рад у области грађевинарства: самостални институти, институти при грађевинским факултетима и истраживачко-развојне јединице при грађевинским предузећима.

Институт за испитивање материјала СР Србије. У Србији у XIX в. и почетком XX в. контроле квалитета грађевинских материјала и изграђених објеката обављане су емпиријским методама. Научни приступ започиње 1906. оснивањем Завода за испитивање материјала при Техничкој великој школи у Београду, који је, будући да је био савремено опремљен, задовољавао потребе тадашње грађевинске привреде. У току окупације 1915--1918. разнета је опрема овог завода, а после рата, од ратних репарација, прибављена је нова. Завод је обновљен 1929, а 1948. укључен у Грађевински институт при Министарству грађевина Србије, који је 1950. преименован у Савезни институт за грађевинарство, да би 1952. постао део Института за испитивање материјала САН за индустрију и грађевинарство са више лабораторија, а 1953. био издвојен из САН и постао самостална установа под именом Институт за испитивање материјала СР Србије, са програмском концепцијом коју су замислили Мирко Рош и Бранко Жежељ. Са савременом опремом и квалификованим кадром инжењера и радника у лабораторијама Института обављано је испитивање и истраживање грађевинских материјала и пројектовани су значајни објекти: Хала 1 Београдског сајма и мостови преко Тисе код Титела, преко Дунава у Новом Саду и код Бешке. Развијени сопствени системи претходног напрезања широко су примењивани на нашим просторима и у иностранству. Преднапрегнутим скелетним системом од префабрикованих армирано-бетонских елемената, развијеним у Институту, изграђено је више стотина хиљада станова у СФРЈ и широм света, а коришћењем ИМС технологије грађења, система претходног напрезања и лабораторијских услуга, извоженим у великом обиму, остваривани су резултати на високом техничком нивоу. Стручњаци Института су обавили испитивања око 700 мостова, а консултантским ангажовањeм учествовали у ремонту опреме многих термо- и хидроелектрана. У оквиру развоја технологија грађења у Институту је курсевима оспособљено више од 2.500 радника и стручњака за грађење објеката од претходно напрегнутог бетона, а под патронатом Лабораторије за бетон Института радило је око 30 градилишних лабораторија за бетон. Преношењем својих знања у основним и примењеним истраживањима, школовањeм кадрова и инвестирањем у истраживачку инфраструктуру, кадар Института је на истраживачким пројектима сарађивао са великим бројем сродних институција, организовао велик број научно-стручних скупова, публиковао резултате истраживања у међународним и домаћим часописима и примењивао своја развијена техничка решења и патенте.

Институт за путеве, Београд, основан 1950, обавља истраживања економије и инвестиција у саобраћају, израду генералних, идејних и главних пројеката путева, мостова, тунела и других пратећих објеката, санације објеката, геодетска снимања, пројектовање коловозних конструкција на улицама и аеродромима, геолошка и геотехничка испитивања, лабораторијска истраживања грађевинских материјала, стручни и лабораторијски надзор извођења радова, истраживања и пројектовања у области заштите животне средине, израду база података о саобраћају и саобраћајним објектима, консалтинг и инжењеринг у области саобраћајне инфраструктуре. Институт је израдио пројекте са пратећим студијама за ауто-путеве у Србији са тунелима, мостовима и потпорним конструкцијама (Коридор 10, Београд -- Јужни Јадран и обилазнице Београда), за магистралне и регионалне путеве, те њихову рехабилитацију и одржавање. Деловао је у Либији, Ираку, Египту, Алжиру, Габону, Конгу, Анголи, Зимбабвеу, Кенији, Замбији, Малезији, Јордану, Русији и др.

Саобраћајни институт ЦИП (Центар за истраживање и пројектовање) настао је 1987. од Завода за пројектовање Министарства саобраћаја ФНРЈ, основаног 1948. У својој делатности обухвата технички, технолошки, еколошки и економски аспект саобраћајне инфраструктуре, израду студијске, техничке и планске документације, процену утицаја на животну средину, геодетске радове, геотехничка истраживања, стручни надзор изградње објеката, консалтинг услуге и контролу техничке документације. За објекте у Југославији израђени су многобројни пројекти пруга (са железничким станицама и чворовима), улица, путева и ауто-путева, мостова и тунела, регулисања водотокова, водовода и канализације, зграда, просторних и урбанистичких планова, снимања и картирања терена и геолошко-геотехничких истражних радова. Услуге је пружао у Либији (пруга Misurata--Brach--Sebha, путеви, расвета градова), Ираку (путеви Al Bi Dayir -- Maymoyna и Islah--Sallam, војни објекти), Кувајту (систем ауто-путева Mirqab Appoch Roads), Сирији (фабрика за оправку вагона у Алепу), Русији (саобраћајнице у Лењинграду и Сочију), Украјини (лука Рени), Габону (путеви), Венецуели (мрежа пруга) и Колумбији (нове пруге и нормализација постојећих).

Институт „Кирило Савић" основан је 1954. као Железнички институт у саставу југословенских железница, са програмом за развој железнице и припадајуће индустрије. Добивши 1964. име по Кирилу Савићу, проширио је делатност на тешку машиноградњу, процесну индустрију и екологију с истраживачко-развојним центрима за машинску технику и технологију, електронику и сигнално-сигурносну технику, грађевинску технику и инжењеринг, хемију, технологију и металургију, енергетику, аутоматику, заштиту и безбедност, те заштиту животне средине, израду прототипова, испитивање и еталонирање нових производа, израду пројектне документације и реализацију савремених објеката и постројења. Главни корисници услуга Института су железнице, енергетика, тешка машиноградња, институције специјалних инфраструктура, процесна индустрија, локалне самоуправе и др., а значајнији објекти реализовани уз помоћ Института су мостови на Малој Ријеци на прузи Београд--Бар и Мост слободе у Новом Саду, хала музеја на аеродрому „Никола Тесла", фабрика цемента у Косјерићу, аеродром у Охриду, санитарне депоније за комунално смеће у Врању и Горњем Милановцу, фабрика креча у Лајковцу и низ објеката и техничких средстава за потребе железнице и процесне индустрије.

Институт за водопривреду „Јарослав Черни", основан 1947. као научноистраживачка организација Хидрауличка лабораторија, а после више трансформација и интеграција са сродним институцијама, 1959. постаје Институт за водопривреду „Јарослав Черни". Делатност обухвата израду техничке документације хидротехничких објеката свих врста, хидролошка испитивања и мерења, геотехничка и геофизичка испитивања, осматрање високих брана, претходне радове и студије за хидротехничке објекте и истраживања у области механике стена. Од оснивања до 2000. међу најважнијим су истраживањa и студије за потребе пројектовања: Хидроенергетски и пловидбени систем „Ђердап I" и „Ђердап II", Хидросистем Дунав--Тиса--Дунав, хидротехнички објекти Зворник, Вруток, Винодол, Дубровник, Рама, Бајина Башта, Власина, Глобoчица, Грнчарево, Грабовица, Салаковац, Увац, Вишеград и др.; истраживања и студије вишенаменских акумулација: Врутци, Гружа, Барје, Ћелије, Грлиште и др.; студије и пројекти за уређење и регулацију речних токова: Дунав, Сава, Драва, Дрина, Вардар, Морава и др.; водопривредне основе: за покрајине Војводину и Косово, те за многа сливна подручја и регионе; пројекти лука и пристаништа: на обали Јадранског мора (Бар, Плоче, Лора, Сплит, Хвар) и на Дунаву и Сави (Београд, Нови Сад, Смедерево, Сремска Митровица и др.); континуална истраживања утицаја изградње бране ХЕ „Ђердап I" на режим воде, наноса и леда на Дунаву и на феномене у приобаљу. Институт је своје учешће имао у пројектима који су реализовани у Либији (бране Wadi Gathara и Wadi Meganin, луке Misurata, Homs и Tripoli, систем за водоснабдевање Ghot Sultan и системи за наводњавање), у Ираку (бране Hemren, Saddam, Bekhme и Badush и пројекти за одводњавање и наводњавање), у Ирану (бране Ostour и Tange-Soleyman), у Алжиру (брана Ouizert), у Перуу (пројект Chira-Piura и брана Poechos). Период после 2000. обухвата стратешке документе од националног значаја, студије и пројекте од општег значаја за сектор вода у Србији, студије и пројекте регионалног значаја, те међународне пројекте и активности.

ИЗВОРИ: Архиве Института за испитивање материјала СР Србије, Института за путеве, Саобраћајног института ЦИП, Института „Кирило Савић" и Института за водопривреду „Јарослав Черни".

ЛИТЕРАТУРА: 20 година рада 1948--1968, Институт за испитивање материјала СР Србије, Бг 1968; Грађевинарство Србије на почетку 21. века: стање и правци развоја, Бг 2002; Б. Војиновић, „Мирко Рош", у: Живот и дело српских научника, 14, Бг 2014.

Бранислав Војиновић; Славка Лазић Војиновић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)