Грецизам

Грецизам, грчки утицај, односно његов резултат, у некој сфери цивилизације, културе или уметности. У лингвистици г. je одређена језичка одлика (фонетска, морфолошка, лексичка, синтаксичка) настала под утицајем грчког језика. Најчешће се под г. подразумевају лексичке позајмљенице -- грчке речи или речи ког другог језика које су преко грчког, директно или посредним путем, ушле у неки језик (конкретно српски) и у различитој мери се прилагодиле његовом систему. У односу на друге позајмљенице г. су изразито разноврсни по времену и путевима продирања у српски језик, што се идентификује на основу првих писаних потврда или реконструише на основу ареала, фонетике, морфологије и семантике. У српском језику г. се могу делити по више основа: тако се разликују књижевни од дијалекатских, савремени од старосрпских, општи од специјализованих, директни од индиректних, примарни од секундарних итд., а могу се груписати и по тематским скупинама. Основна класификација врши се по три критеријума, који се могу истовремено огледати у истој речи.

Хронолошки критеријум (А) односи се на (реално посведочено или реконструисано) време продирања грчке речи у српски језик, чиме се разликују четири нивоа старине г.: Аа) старовековни (општесловенски и/или прасловенски г.) са неколико речи које су се до данас очувале у српском: колиба, кораб(ља), курва; даска, црква. Аб) средњовековни (византијски г.) -- осим старосрпских речи (од којих неке нису преживеле средњи век: игемон, козмик, стратилат, ћефалија) ту спада и низ до данас очуваних књижевних и/или дијалекатских речи из домена религије (анђео, анатема, ђаво), цркве (ђакон, патријарх, поп; литија, литургија, типик -- укључујући конкретне предмете: амвон, епитрахиљ, икона, кандило, рипида), државне и административно-правне терминологије (деспот, динар, пр(и)ћија, синор; хрисовуља), али и из разних области свакодневног живота: камата, комад, панађур, хиљада; ливада, (в)ластар; галија, сидро; липсати, мирисати, пизма; кољиво, ровит, тр(а)пеза; педепсати, хартија; октопод, аспида; дафина, мастиха, цвекла. Ав) нововековни (обично балкански г.) -- књижевне и/или дијалекатске речи међу којима преовлађује профана лексика из области трговине (јефтин, кантар, ћердати), пољопривреде -- нарочито виноградарства (ђерам, парасина, паспаљ; вунија, јагурида), поморства (катарка, лиман, плима), свакодневног живота (аратос / ратосиљати се, заувар, мангуп, малаксати), кулинарства (ђаконија, мирођија, пита, скара, тигањ), школства (ђак, даскал, скамија), затим (морски и копнени) зооними (јастог, кит; камила, магар, парип), фитоними (каравиље/каранфил, спанаћ), узвици (ела, море) итд. Аг) модерни г. (учене речи или интернационализми) -- општи (космос, логика, парадигма, парадокс, симбол, том, феномен), из терминологија појединих наука, природно-математичких (атом, дијализа, паралакса, полимер, тригонометрија), али и друштвених (дијалекат, дијалектика, идиом, прозодија); такође и модерне кованице на бази грчког језика: аеродром, биоскоп, телефон.

Географски критеријум (Б) односи се на непосредне изворе, тј. путеве преузимања г. На тој основи разликују се (Ба) директни г. (преузети непосредно из грчког, било да су примарни или секундарни -- каква је већина њих из група Аа, Аб, Ав, као и Ва, Вб) и (Бб) индиректни г. (посредовани различитим језицима): (Ббα) турски г. -- изворно грчке речи непосредно позајмљене из турског (авлија, димије, ђубре, ефендија, калем, калуп, каранфил, кревет, леђен, менгеле, мислођин, мушмула, сомун, сунђер, ћуприја); (Ббβ) романски г. -- изворно грчке речи посредоване путем неког од наследника латинског језика на Јадрану (у широком распону од вулгарног латинитета преко далматороманског до италијанског и његових дијалеката): анкора, босиљак; комостре, сидро; аниж, триља; (Ббγ) германски г. -- изворно грчке речи посредоване неким германским (нпр. готским) језиком: даска, црква; (Ббδ) интернационални г. -- учене речи и модерне кованице посредоване неким савременим европским језиком (где спадају сви из групе Аг и поједини из Аб).

Генетски критеријум (В) омогућује да се разликују (Ва) примарни г. (тј. изворно грчке речи, каква је већина оних из Аа, Аб, Ав, Аг и Ба) и (Вб) секундарни г. (тј. туђице у самом грчком, пореклом најчешће из хебрејског и латинског, или неког његовог наследника, какве су углавном оне из групе Аб): (Вбα) хебраизми посредовани грчким језиком (библијска имена и појмови): Голгота, Јерихон, Јов; амин, алилуја; исоп, балсам и (Вбβ) латинизми посредовани грчким језиком: аспра, вула, келија, клисура.

Разлике у времену и путевима позајмљивања г. условиле су постојање парова речи које се, иако воде порекло од истог грчког предлошка, не подударају -- најчешће по облику, нпр. стсрп. диядима и срп. дијадема (< лат. diadema), оба од грч. diavdhma; стсрп. варьсамо и срп. балсам (< лат. balsamum), оба од грч. bavlsamon; стсрп. кипарись и срп. че(м)прес (< ит. cipresso), оба од грч. kupavrisso"; стсрп. адаманьть и срп. дијамант (< (в)лат. diamante), оба од грч. ajdavma" итд. -- а понекад ни по значењу, нпр. (ст)срп. хартија и срп. карта (< ит. carta < лат. charta), оба од грч. cavrth"; аула и авлија (< тур. avli), оба од грч. aujlhv; стсрп. дискось и срп. диск (< енг. disc < лат. discus), оба од грч. divsko"; (ст)срп. нафора и срп. анафора, оба од грч. ajnaforav итд.

ЛИТЕРАТУРА: M. Vasmer, Die griechischen Lehnwörter im Serbo-Kroatischen, Berlin 1944; П. Скок, Eтимологијски рјечник хрватскога или српскога језика I--IV, Зг 1971--1974; Ј. Влајић-Поповић, „Грецизми у српском језику", ЈФ, 2009, LXV.

Ј. Влајић-Поповић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)