ГОРЊА МЕЗИЈА

ГОРЊА МЕЗИЈА (Moesia Superior), римска провинција у централнобалканској области настала у време Домицијана, вероватно 86, поделом провинције Мезије на Горњу и Доњу (Inferior). Мезија, на чијем западном делу је настала Г. М., била је организована као провинција почетком владе цара Тиберија (14--37). Обухватала је велик простор од ушћа реке Саве у Дунав до Црног мора. Границу на Дунаву чувале су две легије, IV Scythica и V Macedonica. Све до Трајановог освајања Дакије, 105, Г. М. је била погранична провинција. Као северну границу имала је Дунав; јужна граница је следила линију која је ишла јужно од данашњег Скопља; граница на истоку је била реке Киаброс (данашња Цибрица), касније Алмус (Лом) у Бугарској; на западу је граница између провинције Далмације и Мезије ишла од ушћа Саве на северу до Шар планине на југу.

Племена. О становништву Мезије, Плиније (Naturalis historia, III 149) каже: на Панонију се наставља провинција која се зове Мезија. Она се простире Дунавом до Црног мора. У њој живе Дарданци, Целегери, Трибали, Тимаки, Мези, Трачани и Скити у близини Црног мора. Према Птолемеју (Geographia, III 9, 1) у Г. М. су живели Трикорнијензи који су суседи провинције Далмације, а на реци Киаброс Мези; између њих су Пикензи и Дарданци у суседству Македоније. Плиније се у опису земаља и народа на Балкану служио изворима Августовог времена; Птолемеј је вероватно описивао стање у време Трајанових дачких ратова. Дарданци су живели у централном делу провинције Г. М. Каснија римска колонија Скупи (Скопље) налазила се на њиховој територији. Као најближи хеленистичкој држави Македонији и грчком свету, рано су од њих примили неке облике државне организације. Имали су одређену територију, краљеве и организовану привреду у којој су основна радна снага били ратни заробљеници. Често су ратовали с македонским владарима, касније с римским намесницима провинције Македоније. Келтско племе Скордисци који су се доселили из Галије у IV--III в. п.н.е. населили су се на доњој Сави и уз Дунав, од Сланкамена до Мораве. Према сведочанству античког писца Страбона живели су на реци Ноари (вероватно доњи ток Саве) и на Морави, где су се мешали с Илирима и Трачанима. Били су подељени на две велике групе, Велике Скордиске и Мале Скордиске. Археолошки трагови Келта су откривени на Гомолави у Срему и на Млави код Виминацијума. Из Подунавља су често кретали на југ, у поход на Македонију и Грчку ради пљачке. Један велик поход забележен је крајем 70-их година III в., када су доспели на југ до Македоније, где је у бици против њих погинуо македонски владар Птолемеј Кераун 279. Поход се завршио код Делфа у Грчкој, где су претрпели пораз, после чега је један део продужио према Малој Азији, док су се други вратили у Подунавље и на ушће Саве. И у следећим вековима су наставили с походима на југ, све док их није победио Корнелије Сципион Азијагена 88. п.н.е. и потиснуо на Дунав и острва. Птолемеј у II в. за њих зна једино у Панонији, где су се задржали на крајњем југоисточном делу провинције, организовани као peregrina civitas. Археолошки подаци (некрополе код Роспи Ћуприје у Београду и у Костолцу на Млави) показују да они нису нестали из Г. М. ни после римског освајања. Суседи Скордиска на истоку била су према Страбону (Географија) племена Трибали и Мези. Трибале спомиње Тукидид (Пелопонески рат, II 96), као суседе Тилатаја и Трера који су живели северно од планине Скомброс (Витоша). Херодот (Историја IV 49) зна за Трибалску равницу која се налазила између река Ангрос и Бронгос. Ове реке се идентификују као Западна и Велика Морава. Сматра се према томе да су Трибали у историјско доба живели између Мораве у Србији и реке Искера у Бугарској. Има писаца који знају за Трибале и знатно јужније и источније од ових граница. Вероватно је племе било у покрету и није имало одређене границе или се померало под притиском других племена. Постоји и податак да се трибалски краљ Сирмио склонио пред Александром Великим на дунавско острво Пеуке. Према Плинију (Naturalis historia, IV 3) суседи су им Дарданци и Мези. Мези су, према податку код Птолемеја (III 9, 1), живели на реци Цибрици, у околини града Рациарије (Арчар у Бугарској), а Трибали источно од њих. Код Меза треба правити разлику између назива којим је означавано становништво провинције Мезије. Дион Касије (Римска историја, LI 27, 3) каже да се назив Мези проширио на сва племена између планине Балкана и Дунава -- и оног који се односио на једно племе. Према Плинију Мези су живели северно од Дарданаца.

Римско освајање и римска војска на Дунаву. Нема поузданих података о римским ратовима на средњем Дунаву, у области која је касније улазила у оквире провинције Г. М. Зна се за многе ратове римских намесника провинције Македоније против племена на северу, против Скордиска који су стизали на југ до граница римске провинције и против других племена. Покорени су вероватно у рату који је будући цар Тиберије водио против панонских племена. Мезе је покорио римски намесник Македоније Марко Лициније Крас у походу 29--28. п.н.е. Мезија је прво чинила провинцијски комплекс заједно са Ахајом (Грчка) и Македонијом под једним управником конзуларног ранга (бивши конзул). Вероватно 45. издвојена је као посебна провинција са посадом од две легије, IV Scythica и V Macedonica. Оне су оставиле трага и на натписима на стени Госпођин вир у Ђердапу у време царева Тиберија 33/34. и Клаудија, 45. или 46. Стални логор им се налазио вероватно у данашњој Бугарској, у Ескусу (Искер), а можда и у Новама (Свиштов). Обе провинције настале поделом Мезије имале су конзуларни ранг и по две легије. Као посаду Г. М. Птолемеј (Географија, II 7, 2) наводи легије IV Flavia и VII Claudia. Прва је имала стални логор вероватно прво у Виминацијуму (Костолац), а од 117. у Сингидунуму (Београд), а друга је била стационирана на доњем Дунаву после прекомандовања из Далмације, a потом у Виминацијуму.

Путеви. Главни путеви кроз Г. М. забележени су на римским итинерарима, на Табули Пеутингеријани, за коју се сматра да у основи има Агрипину карту Римског царства, на Итинераријуму Хијеросолимитанеуму (Бурдигаленсе) који се датује у 333. и бележи пут и станице од Бурдигале (Бордо) до Хијеросолиме (Јерусалима) и на Итинераријуму Антонини који се везује за име цара М. Аурелија Антонина Каракале. Станице на путевима бележи и анонимни географ из Равене. Код Виминацијума се одвајао пут на југ према Наису (Нишу) и од Наиса на исток према Сердики и на југ према Скупима. Пут са запада је улазио у Г. М. код ушћа Саве. У тај пут се укључивао и један који је повезивао легијски логор у Сингидунуму с оним у Аквинкуму у Панонији. Најстарија сведочанства о грађењу путева су натписи на стени Госпођиног вира у Горњој Клисури у Ђердапу. Посвећени су царевима I в., Тиберију (14--37), Клаудију (41--54) и Домицијану (81--96). Пут кроз Доњу Клисуру грађен је у време Трајана око 100. у току припрема за рат против дачког краља Децебала. О томе сведочи натпис код Оградине на Дунаву, тзв. Трајанова табла. Код Сипа је 100. године прокопан канал да би се избегле катаракте у дунавском кориту. Између два дачка рата саграђен је и мост преко Дунава. Градио га је чувени архитекта тог времена Аполодор из Дамаска. На путу дуж Дунава налазила су се многобројна утврђења међу којима су најважнија Пинкум (Велико Градиште), Нове (код ушћа реке Чезаве), код Бољетина у Горњој Клисури и Талијата (код ушћа Поречке реке), Трансдиерна (Текија), Диана (Караташ) и Понтес (Костол код Трајановог моста).

Десет градова. До доласка Римљана на Дунаву као и у Г. М. није било градова. Племена која су ту живела нису имала државну организацију нити су познавала градску културу. Најстарији градови у Г. М. су дедуктивне колоније Скупи на југу и Рациарија. Уз војне логоре на Дунаву настала су цивилна насеља Сингидунум и Виминацијум којима су цареви II в. доделили статус римских муниципијума; у III в. постали су титуларне колоније. На путевима су настали градови Маргум на ушћу Мораве, Наисус и Хореум Марги (Ћуприја) у средишњем делу провинције. У рудничкој области на Косову налазили су се градови (municipia) чији је назив скраћен само на почетна слова DD (вероватно Municipium Dardanorum) и Улпијана (Липљан на Косову). Већа насеља која нису стекла градски статус била су Ремесијана (Бела Паланка) и Тимакум Минус (Равна на Тимоку). У позноцарско доба настао је град Јустинијана Прима (Царичин град код Лебана). Основао га је Јустинијан. Римска колонија Скупи је основана у време Домицијана насељавањем ислужених војника легија I Italica, III Augusta, IV и V Macedonica, V Alaudae, IV Flavia и VII Claudia. Они су потицали из градова Италије, Далмације, Галије, Македоније и Мале Азије. Римски град се налазио код данашњег места Злокућани, код дарданског утврђења Зајчев Рид. Археолошки су откривени градски театар и јавно купатило и позноримске базилике. Поседи насељених ветерана налазили су се на широј градској територији, у близини домородачких села. Колонија Рациарија се налазила код данашњег Арчара у Бугарској. Сматра се да се на том месту или у близини налазило утврђење племена Меза. Колонија је била основана вероватно у време Трајана који је ту населио ислужене војнике који су се борили у дачким ратовима. На Дунаву су се налазили и градови Сингидунум, Виминацијум и Маргум. Цивилна насеља Сингидунум и Виминацијум су се развила поред легијских логора, први поред логора легије IV Flavia, други у близини бедема логора легије VII Claudia. Сингидунум је настао на територији коју су пре доласка Римљана насељавали келтски Скоридсци. Назив потиче од назива келтског утврђења. Не зна се када је Сингидунуму додељен статус римског муниципијума. У III в. Сингидунум је био римска колонија. У граду су живели ветерани са својим породицама и досељеници из Мале Азије, Тракије и западних провинција Римског царства. Виминацијум је град који је настао у близини ушћа Млаве у Дунав. Постао је римски муниципијум у време цара Хадријана (117--137) и носио је назив Municipium Aelium Viminacium. У време Гордијана III, 239. стекао је право римске колоније и добио право да кује бакарни новац. Ковница је радила од 239. до 256. Становништво је потицало из разних крајева Царства и околних трачких и илирских земаља. О Маргуму, римском граду на ушћу Мораве, мало се зна. Градско насеље се развило из цивилне заједнице римских грађана (conventus civium Romanorum). Имало је статус римског муниципијума, а стекло га је вероватно у време Марка Аурелија, како би се могло закључити на основу почасног назива Municipium Aurelium Augustum Margum на једном натпису. Остаци града, код данашњег Орашја на Морави, углавном су нестали, јер се корито Мораве померало.

На путевима у унутрашњости провинције развили су се градови Наисус и Хореум Марги. Наисус је био важан саобраћајни чвор у централном делу Балканског полуострва где су се укрштали путеви са севера од Дунава према југу и Македонији, према истоку Тракији и Малој Азији, и југозападу, према Лисосу и Јадранском мору. До Дунава је водио и пут који је од Наиса водио на север долином реке Тимок. Као Municipium Naissus спомиње се на једном натпису који би се могао датовати у другу половину II в. Градско становништо је било мешовито, с јаком трачком компонентом. О муниципалном насељу Хореум Марги мало је података. Као муниципијум се спомиње на једном натпису из времена Александра Севера (222--235) нађеном у Бугарској. Писци Позног царства знају за фабрику оружја у Хореум Марги. Код хроничара се спомиње као место сукоба између Мундуса и византијског војсковође Сабинијана 505. У рудничкој области на Косову и Метохији налазили су се градови Улпијана и Муниципијум Дарданорум. Улпијану спомиње већ Птолемеј као полис јужно од Дунава. На натписима се спомиње као муниципијум. Археолошка истраживања 1954. открила су контуре града који је био трапезоидалног облика са странама дугим око 500 м. Откривене су куле на улазу у град, терме и позноцарска базилика. Некропола на северу града била је у употреби од II до IV в. У граду су најмоћније биле земљопоседничке породице Furii и Pontii, које су припадале сенаторском сталежу у римској држави. Њихови поседи су допирали до планине Шаре. У граду су живели многобројни странци које је тамо довео рад у рудницима. Било је и доста људи домородачког порекла. Њихови потомци су постајали римски грађани. Други град у овој рудничкој области био је Муниципијум Дарданорум, чије је рушевине забележио још А. Еванс крајем XIX в. Археолошка истраживања вршио је Е. Чершков 60-их година XX в. Град се налазио усред рудничке области Metalli Dardanici. Колони који су радили у рудницима сребра потврђени су на једном натпису као coloni argentarii. Руднички колони су имали и своје удружење ordo colonorum. У управи рудника радили су и ослобођеници, а у рудницима робови. Град Јустинијана Прима подигао је цар Јустинијан 30-их година VI в. у Илирику, у свом завичају код утврђења Бедеријане и села Таурисион (данашњи Царичин град у близини Лебана). Прокопије (О грађевинама IV, 4) обавештава о јавним зградама, термама, трговима, чесмама и храмовима. У ископавањима су откривени бедеми и водовод, акропољ, неколико базилика и других јавних грађевина. Град је постојао до првих деценија VII в.

Привреда. Као и у другим провинцијама, и у Г. М. пољопривреда је била основна привредна грана. О продукцији се међутим не зна много. У Г. М. је царски посед вероватно заузимао велике површине, као и државна земља. Виле као што је Медијана или Ромулијана вероватно су се налазиле на царском домену. Археолошки је најбоље истражена Ромулијана код Гамзиграда која је била и повремена резиденција цара Галерија. Ветерани су поседовали земљу на територији градова. Г. М. је била према сведочанству једног позноцарског писца у привредном погледу сама себи довољна. Занатски производи, пре свега керамика и стакло, су у прва два века Царства претежно увожени из северне Италије, Галије и Германије. Релативно рано су настале и домаће керамичке радионице које су користиле стране узоре. Главно богатство земље представљали су рудници. Налазили су се на Копаонику и Рогозни у централној Србији, у Тимочкој крајини и у долини реке Пека. Директно су потврђени рудници у долини Пека као Metalla Aeliana Pincensia на натпису рудничког новца и metalli Dardanici на Косову. Рудницима су управљали прокуратори који су руднике давали у закуп колонима који су користили и робове за рад у рудницима. У доба Позног царства, вероватно после повлачења римске војске из Дакије на десној обали Дунава настале су нове провинције, Moesia Prima и Dacia Ripensis на Дунаву, Dacia Mediterranea и Dardania у средишњем и јужном делу. Заједно с провинцијама Moesia secunda и Scythia оне су покривале простор раније провинције Мезије.

ЛИТЕРАТУРА: L. F. Marsilius, Danubius Pannonico-Mysicus, observationibus geographicis, astronomicis, hydrographicis, historicis, physicis perlustratus, Amsterdam 1726; Ph. Kanitz, Römische Studien in Serbien, Wien 1892; Н. Вулић, „Поход Александра Великог на Трибале", Глас СКА, 1910, 82; „Келти у нашој земљи", Глас СКА, 1926, 121; C. Patsch, Der Kampf um den Donauraum unter Domitian und Trajan. Beiträge zur Völkerkunde von Südosteuropas, V/1, Wien 1932; V/2, Wien 1937; R. Syme, „Lentulus and the Origin of Moesia", The Journal of Roman Studies, 1934, 24; М. Мирковић, Римски градови на Дунаву у Горњој Мезији, Бг 1968; „Einheimische Bevölkerung und römische Städte in der Provinz Obermösien", Aufstieg und Niedergang der römischen Welt, Berlin 1977, 2, 6; F. Papazoglou, The Central Balkan Tribes in Pre-Roman Times: Triballi, Autariatae, Dardanians, Scordisci and Moesians, Amsterdam 1978; Д. Срејовић и др., Гамзиград, касноантички царски дворац, Бг 1983; Д. Срејовић, „Felix Romuliana, Галеријева палата у Гамзиграду", Старинар, 1985, 36; Д. Koрaќeвиќ, Скупи, градска територија, Ск 2002; М. Мирковић, Moesia Superior, Eine Provinz an der mittleren Donau, Orbis provinciarum, Mainz 2007; „Die Anfänge der Provinz Moesia", у: I. Piso (ур.), Die römische Provinzen. Begriff und Gründung, Cluj 2008.

М. Мирковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)