ГРУЈИЋ, Јеврем

ГРУЈИЋ, Јеврем, правник, политичар, дипломата (Даросава код Аранђеловца, 8. XI 1826 -- Београд, 15. IX 1895). Гимназију и Лицеј завршио у Београду. Студије наставио као државни питомац у Хајделбергу и Паризу, где је положио и licance (дипломски испит из права) с темом De re iudicata 1854. За време студија у Паризу са својим блиским пријатељем Милованом Јанковићем издаје 1853. брошуру Slaves du Sud ou le peuple serbe avec les Croates et les Bulgares, како би заинтересовали Француску за своју земљу и створили услове за евентуалне промене у Србији. У критици прилика у својој земљи нису штедели уставобранитељски режим, који се у спољној политици највише ослањао на Аустрију. Г. је због тога била одузета државна стипендија и студије права могао је завршити тек пошто је по повратку у Србију прикупио приватна средства која су му омогућила да студије у Паризу приведе крају. По повратку у Србију службовао је у Кнежевој канцеларији, Државном савету и Главној контроли, па поново у Државном савету, у којем је постављен за првог секретара. Изабран је за члана Друштва српске словесности 1855, а његовим претварањем у Српско учено друштво 1864. постао је члан тог друштва. Био је секретар Светоандрејске скупштине 1858--1859. и као вођ светоандрејских либерала одиграо једну од најважнијих улога у збацивању кнеза Александра Карађорђевића и враћању на престо династије Обреновић. Израдио је пројект (нацрт) закона о Народној скупштини, по којем би она имала законодавну власт и право усвајања државног буџета, а уз то би се и редовно сазивала. То је, уједно, била и главна идеја либералног клуба (чиниле су га углавном „Паризлије", део српске младе елите школован на страни, нарочито у Француској), чији је незванични вођ био Г. Штавише, Г. је био за то да тај закон донесе Светоандрејска скупштина, а не кнез и Савет као, по уставу, носиоци законодавне власти. Г. пројект закона био је усвојен, али у измењеном (знатно ублаженом) облику. Скупштина није постала законодавно, него је остала консултативно тело. По повратку кнеза Милоша у Србију, Г. постаје 1859. помоћник министра унутрашњих дела, а 1860. помоћник министра правде. Исте године, за време владе кнеза Михаила, постао је министар правде у влади Филипа Христића, али је због неслагања с кнезом Михаилом, после свега неколико месеци, 1861. постављен за члана Великог (Врховног) суда, најпре у одељењу за грађанске, а од 1863. за кривичне предмете. Због одупирања притисцима власти на судије тог суда (у познатом случају „Мајсторовићева афера"), био је, заједно са још четири друге судије, осуђен на три године затвора и на губитак грађанских права на десет година. На понизну молбу кнезу за помиловање (као разлоге навео је нарушено здравље и глувонемог сина), био је већ следеће (1865) године помилован, али без повратка грађанских права. За дипломатског агента (изасланика, заступника) у Цариграду (српског капућехају) постављен је после убиства кнеза Михаила, а убрзо затим за члана Државног савета. За потпредседника Народне скупштине био је, као владин посланик, изабран 1874. Нешто више од месец дана био је 1875. министар унутрашњих послова, а потом, током српско-турских ратова, министар правде у влади Стевче Михаиловића. После Берлинског конгреса (1878) вратио се у Државни савет, у којем је био годину дана. Каријеру је завршио у дипломатској служби. Био је посланик Србије у Цариграду (1880--1886), Лондону (1887--1889) и Паризу (1889--1892). Пензионисан је 1892. и вратио се у Београд. Већ у годинама, Г. је написао опсежне Записе, које је Српска краљевска академија објавила 1922--1923. у три књиге. Одликован је Орденом Таковског крста првог степена и Орденом белог орла II реда.

ДЕЛА: Правни претрес пропасти Великог суда у Србији 1864, Н. Сад 1867; Живот Андрије Стаменковића, Бг 1869.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђорђевић, Србија на Берлинском конгресу, Бг 1890; М. Ђ. Милићевић, Додатак Поменику, Бг 1900; Ј. М. Продановић, Историја политичких странака и струја у Србији, I, Бг 1947; Д. Јанковић, О политичким странкама у Србији XIX века, Бг 1951; Ј. Милићевић, Јеврем Грујић, историјат светоандрејског либерализма, Бг 1964; Ч. Попов, Србија на путу ослобођења 1868--1878, Бг 1980; Историја српског народа, V/1, V/2, Бг 1981; С. Јовановић, Из историје и књижевности, I, Бг 1991; Д. Т. Батаковић, „Јеврем Грујић: обзори слободе", у: Либерална мисао у Србији, Бг 2001.

Ратко Марковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)