ГОСТУШКИ

ГОСТУШКИ, Драгутин, музиколог, естетичар, композитор (Београд, 3. I 1923 -- Београд, 21. ІХ 1998). Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету (1950), те дириговање и композицију на Музичкој академији у Београду, у класи М. Живковића (1951). Докторирао 1965. на ФФ у Београду одбранивши дисертацију Уметност у еволуцији стилова. У Музиколошком институту САНУ радио од 1952. када је, на предлог П. Коњовића, изабран за асистента (научни саветник од 1974), а од 1974. до 1978. био је његов директор. На двомесечном студијском боравку у Паризу био је 1955. Иницијатор и председник организационог одбора Првог међународног конгреса о музичкој семиологији одржаног у Београду 1973. При Музиколошком институту САНУ организовао је и водио запажене интердисциплинарне трибине Разговори о науци и уметности, у којима су, од 1974. до 1980, учествовали еминентни стручњаци за области природних и хуманистичких наука.

Жанровски разноврстан, композиторски опус Г. обухвата око 40 дела, компонованих претежно у стилском проседеу умереног модернизма неокласичног спектра. Уз надахнуте, духовите и технички виртуозно реализоване хорске композиције (Девојачка коса, 1953; Смиљана, 1953; На походу, 1953; Polychronion, 1961; Convocatio, 1962. и др.), те соло песме, неретко инспирисане фоклором (Зимска ноћ, 1946; На ноћишту, 1947; Још..., 1947; Идила, 1950; Девојка на студенцу, 1951; Разговор са тужним клавиристом, 1951; Миришу јорговани, 1951; Вожња, 1958. и др.), Г. је остварио значајна дела и на пољу инструменталне солистичке (Соната, Две сонатине, Две игре и Allegro furioso за клавир, Ноктурно за харфу и др.), концертантне (Серенада за виолину и оркестар) и сценске музике (Ж. Б. Молијер, Bourgeois Gentilhomme; Г. Фигејредо, Лисица и грожђе, 1959). Уз то је изградио лични израз заснован на доминацији мелодијског принципа удруженог са свежим хармонским и апартним инструментационим решењима, те на разуђеном ритмичком рељефу, проистеклом на основу и теоријски промишљаних феномена музичког времена. Његове најуспелије композиције биле су награђене у земљи и иностранству (Scherzo за симфонијски оркестар, 1949; Трио за клавир, виолину и виолончело, 1950; балет Реми, 1960), уврштене у нотне и дискографске антологије југословенске музике (соло песма Смијешно чудо, 1947; Concerto accelerato за виолину и оркестар, 1961) и доживеле велик број извођења (хорске минијатуре за женски хор Scherzo in „SCH" и Еlegia in „О", 1973).

Г. је био зачетник и код нас најизразитији представник научног рада у пољима теорије музике и компаративне естетике, у којима је и остварио најзапаженије резултате. Први доктор музикологије у Србији после II светског рата, изложио је у монографији Време уметности (Бг 1968) синтезу својих компаративно-естетичких, ерудитских погледа. У овом капиталном делу, базираном на изведеним законима о убрзању историјских процеса, о периодичном враћању класицизма и о кашњењу музике приликом промене естетичких начела, он је сугестивно размотрио кључна питања историје и теорије уметности (проблеми стила, националног, односа источне и западне уметности), а његова опсежна интердисциплинарна истраживања проблема времена резултирала су оригиналним закључцима из области перцепције музике и периодизације стилова. Поред значајних текстова обједињених књигом Уметност у недостатку доказа (Бг 1977), многе његове музиколошке студије, филозофски и уметнички есеји, објављени у земљи и иностранству, издвајају се по теоријској продубљености, неконвенционалности и иновативности мишљења („The Third Dimension of Poetic Language", The Musical Quarterly, 1969, 55, 3; „Музичке науке као модел интердисциплинарног метода истраживања", у: Српска музика кроз векове, Бг 1973; „Réalité, Musique, Langage. Contribution à l'Étude du Problème de la Signification", International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 1977, 8, 1). Допринос афирмацији југословенске и српске музике, као и развоју музиколошке и естетичке мисли, остварио је и као сарадник (Звук, Дело, Летопис Матице српске), те члан савета и редакција домаћих часописа (Свеске, Култура, Уметничка ревија, Данас и Encyclopedia moderna). Афирмисан као један од водећих хроничара културног живота и тумача духовног кретања свог времена, Г. се уметничком и, посебно, музичком критиком бавио од почетка 50-их, најпре као сарадник Републике, Борбе, Политике и НИН-а, потом као стални музички критичар Борбе (1957--1960; 1967--1970) и НИН-а (од 1970). Објавио је око 400 текстова, посвећених актуелним музичким, ликовним и позоришним догађајима, као и општим уметничко-теоријским и естетичким темама. Г. је био ангажовани члан Интернационалног комитета за уметност при Унеску у Паризу, сарадник југословенске Комисије за културне везе са иностранством. Један је од оснивача и члан Савета Београдских музичких свечаности (БЕМУС-а), а био је и председник и члан Селекционе комисије Октобарског салона. Интензивно је сарађивао са електронским медијима, а у његовом опусу ТВ емисија издваја се серија Рађање српске музичке културе (1986--1987).

ДЕЛА: К. Томашевић, „Драгутин Гостушки" (библ.), Музикологија, 2010, 10; Рађање српске музичке културе, Бг 2017.

ЛИТЕРАТУРА: И. Фохт, „O књизи Драгутина Гостушког Време уметности", Трећи програм, 1969, пролеће; В. Перичић, Музички ствараоци у Србији, Бг [1969]; К. Томашевић, „На вест о смрти. Драгутин Гостушки (1923--1998)", НЗ, 1999, 13; „Време уметности Драгутина Гостушког. Однос према филозофији и естетици Етјен Суриоа", у: Српска естетика у XX веку, Бг 2000; П. Палавестра, „Искошени угао Драгутина Гостушког", В. Трајковић, „Сећање на др Драгутина Гостушког", К. Томашевић, „Гостушки и српска музикологија", Музикологија, 2001, 1; Р. Пејовић, Комплексно посматрање музике: критичари, есејисти и естетичари. Павле Стефановић и Драгутин Гостушки, Бг 2012.

К. Томашевић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)