ГРЧКИ ПРОЈЕКАТ

ГРЧКИ ПРОЈЕКАТ, један од нереализованих планова о подели европских делова Османског царства из друге половине XVIII в. Иницирала га је руска царица Катарина II, предлажући септембра 1782. хабзбуршком цару Јосифу II поделу османских територија. Уз мање допуне на Јосифов предлог, пројекат је у својој коначној верзији обухватио неколико елемената: руско присвајање територија на обалама Црног мора; успостављање краљевства Дакије од ослобођених кнежевина Молдавије, Влашке и Бесарабије под независним наследним хришћанским владарoм; обнову Грчког царства са седиштем у Константинопољу под руском династијом, тј. Катарининим унуком Константином; те хабзбуршко заузимање западног Балкана до линије коју би чиниле река Олта (Алута), појас уз обалу Дунава од Никопоља до Београда (обухватајући осим ових градова и Видин и Оршаву), а од Београда најкраћом линијом до ушћа Дрима у Јадранско море. Пројекат је, дакле, предвиђао формирање две државе, од којих једне независне и једне под руским протекторатом са једне, и припајање области Мале Влашке, Србије, Босне, Истре и млетачке Далмације Хабзбуршкој монархији, са друге стране. Предвиђено је да губици Млетачкој републици буду надокнађени препуштањем Мореје, Крита, Кипра и других острва, а сагласност Француске задобијена уступањем Египта. Средишње место у овом пројекту имала је идеја о обнови Грчког (Византијског) царства под руском династијом, баштиницом права на обнову Римског царства, због чега се у историографији план назива Г. п.

Сматра се да је овај план био први који је у себи комбиновао елементе ранијих предлога о подели турских територија. Његова руска провенијенција почива на искуству и успесима оствареним током Руско-турског рата (1768--1774). Први предлози о подели османских територија датирају од времена савезничких сусрета руских и аустријских представника у Средоземљу током овог рата, а касније су их разматрали и савладар Јосиф II и канцелар Венцел Антон Кауниц. После 1774. идеја о подели турских поседа сазревала је у кабинету руског канцелара Александра Андрејевича Безбородка и саветника Георгија Потемкина. Изгледи за остварење порасли су након приближавања царице Катарине II цару Јосифу II током 1780. и склапања тајног уговора између двеју држава (у форми размењених писама владара) о међусобној помоћи у односу на трећу силу маја 1781. Непосредни повод за Г. п. била је кримска криза 1782--1783. Кримски кан се пожалио руској царици на турско мешање у унутрашње послове његове, по одредбама Кучук-каинарџијског мира (1774), независне државе. Штитећи своје спољне границе царица Катарина II предочила је цару Јосифу II овај план о коначном разрачунавању са Османским царством. Сматрајући да је интервенција Пруске извесна уколико се Монархија упусти у поделу, Јосиф II је обавестио царицу да се одриче свог права на присвајање делова османске територије у име изједначења са Русијом, и даље је формално подржавајући у њеним намерама. Децембра исте године Аустрија је и у Цариграду потврдила своју сагласност са руском анексијом, а Порта је немоћно прихватила свршен чин којим је кримска криза окончана.

Г. п., актуелан између руско-турских ратова 1768--1774. и 1787--1792, био је епизода у спољно-политичким односима Руског царства и Хабзбуршке монархије, преурањени покушај разградње Османског царства и почетак status quo политике у дипломатским и војним односима између европских сила у тзв. Источном питању.

ИЗВОР: Alfred Ritter von Arneth (прир.), Joseph II und Katharina von Russland: Ihr Briefwechsel, Wien 1869.

ЛИТЕРАТУРА: E. Hösch, „Das sogenannte griechische Projekt Katharinas II. Ideologie und Wirklichkeit der russischen Orientpolitik in der zweiten Hälfte des 18. Jahrhunderts", у: Jahrbücher für Geschichte Osteuropas 12, 1964; В. Поповић, Источно питање -- историјски преглед борбе око опстанка Османлијске царевине у Леванту и на Балкану, Сар. 1965; K. A. Roider, Jr., Austria's Eastern Question 1700--1790, Princeton -- New Jersey 1982; Д. Р. Живојиновић, Успон Европе (1450--1789), Н. Сад 1985; E. Hösch, K. Nehring, H. Sundhaussen (прир.), Lexikon zur Geschichte Südosteuropas, Wien--Köln--Weimar 2004.

Ј. Илић Мандић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)