ГРЕБЕЛДИНГЕР (Гребел), Стеван

ГРЕБЕЛДИНГЕР (Гребел), Стеван, балетски играч, кореограф (Тител, 22. VI 1936). У Нови Сад дошао 1946. и стекао играчко образовање у Балетској школи у класи Маргите Дебељак. Још као ученик VI разреда ангажован је за улогу Меркуција у балету Ромео и Јулија (С. Прокофјев), у кореографији М. Олењине, премијерно изведеног на сцени Српског народног позоришта 1952. Пре завршетка школовања прешао у Балет Народног позоришта у Београду, где је као члан Ансамбла играо у периоду 1954--1957. Изразите играчке фигуре, сценски сугестиван, поуздан као партнер, убрзо улази у групу солиста, поверавају му се солистичке улоге у којима игра са водећим балеринама и играчима већ афирмисаним на београдској сцени (Ј. Бјегојевић, М. Сањина, Ф. Хармел, Д. Сифниос, В. Костић, К. Обрадовић, Д. Трнинић, Б. Марковић, Г. Хаџиславковић, С. Жунац, Б. Младеновић, М. Момчиловић, Ж. Пребил). У балету из класичног репертоара, као што је Жизела А. Адама (Албрехт), постављеном у руској верзији (Л. Лавровски, по Коралију, Пероу и Петипа), Г. се потврђује као поуздан класични играч, а кореографу Д. Парлићу је инспирација да за њега постави балет Б. Бартока Чудесни мандарин (1957). Пре напуштања Београда, играо је и у другим Парлићевим балетима: Ариозо И. Стравинског, за пар Ј. Бјегојевић -- Г.; Љубав Чаробница М. де Фаље, за четворо солиста (М. Сањина, Д. Трнинић, Г., Ф. Хармел); Краљица острва, М. Торија, за групу солиста. У сезони 1957/58. ангажован је као првак балета Немачке опере на Рајни у Диселдорфу, а затим одлази у Париз у школу Преображенске. Постаје први играч групе Marquis de Cuevas, кад игра са К. Маршан и Р. Хајтауер и сарађује са познатим кореографима Ж. Скибином, Л. Мјасином, Д. Лишином, Е. Кетоном и др. Четири године (1959--1963) игра са Љ. Черином, којој је и партнер у филмовима Буре барута Ж. Реноара и Љубавници из Теруела Р. Рулуа, приказаном и на фестивалу у Кану (1962). Са Черином иде и на турнеје (Енглеска, Шпанија, Италија, Белгија, Западна Немачка), а као играчки пар гостују у Москви и Лењинграду, у балету Жизела. У Русији се усавршава са познатим кореографима и педагозима: Јермолајевим, Лапауријем, Месерером, Дудинском, Лавровским, Пушкином и др. По повратку у Париз, наступа у телевизијским емисијама више земаља Европе. Позив да се као први играч прикључи Националном балету у Вашингтону прихвата 1963. када прелази у Америку и сарађује са Ф. Фенклином и Џ. Баланшином. У Сан Дијегу оснива своју балетску трупу (California Ballet Company) за коју и сам ради кореографије. Од 1970. по позиву, као гост, предаје и реализује своје кореографије на универзитетима у Пенсилванији, Вашингтону, Сан Дијегу. На Универзитету у Бирмингену (Алабама) још од 1971. ради као предавач за балет, кореографију, те теорију и историју балета. У СНП 1988. поставља балет Клеопатра (праизведба), за који је аутор либрета, режије и кореографије и који ће, потом, у сезони 1993/94. поставити и у Харлемском играчком позоришту. У међувермену, 1990. за Нину Семизорову (Москва) поставља Adagio lento, с којим она обележава 25-годишњицу уметничког рада. Његов кореографски опус чини око 60 класичних и савремених балета рађених у многим позоришним кућама широм света. Добитник је више награда и признања и као играч и као кореограф.

ЛИТЕРАТУРА: М. Јовановић, Балет Народног позоришта у Београду: првих седамдесет година, 1, Бг 1994; М. Зајцев, Игра што живот значи, Бг 1994; С. Савић (прир.), 55 година Балетске школе у Новом Саду, Н. Сад 2004.

Љ. Мишић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)