ГМИЗАВЦИ

ГМИЗАВЦИ (Reptilia), класа копнених кичмењака која је кроз дуги еволутивни процес, захваљујући одређеним, репродуктивним, ембрионалним и морфолошким адаптацијама, постала прва класа кичмењака чији се целокупан животни циклус одвија у сувоземној средини. Стога их многи називају „освајачима" копна. Г. су након своје појаве убрзо дали многе еволуционе линије од којих су, између осталих, настале птице и сисари. У основне карактеристике класе г. свакако спада и зависност телесне температуре од температуре спољашње средине (ектотермија), што у одређеној мери ограничава њихову активност и у распрострањењу их везује за топлије пределе на Земљи, те су посебно заступљени у тропима. Настали су у средини карбона пре 350 мил. година, свој процват доживели су током мезозоика, на врхунцу са диносаурусима у јури и креди (између 60 и 200 мил. година), да би данас били сведени на само четири основне групе: таутаре (Sphenodontida), корњаче (Chelonia), крокодиле (Crocodylia) и љускаве гмизавце (Squamata). Данашњи г. су бледа сенка безбројних изумрлих врста, од којих су многе још неоткривене заробљене као фосили у стенама или заувек изгубљене. Савладавши проблеме сувоземног начина живота, г. су доживели експлозивну радијацију у свим животним срединама на Земљи, копну, ваздуху и води. Били су боље адаптирани на терестричне услове од водоземаца и нису, као данас, били у компетицији са птицама и сисарима. „Златно доба" г. нагло се завршава крајем креде, пре 70 мил. година, када изумире највећи број група. На копну у потпуности нестају диносаури и птеросаури, а у морима групе водених г. Не постоји једноставан одговор на питање узрока њиховог нестанка. Најопштије образложење је да због своје уско специјализоване организације нису били способни да се прилагоде измењеним условима средине. Међутим, постоје различите теорије о климатским променама које су условиле брзо изумирање крупних г. од којих је она о екстратериторијалном узроку (удар астероида код полуострва Јукатан) једна од најчешће коришћених. Ове нагле промене преживели су углавном само мањи облици који су својим понашањем и окретношћу могли да одговоре како на измењене климатске услове, тако и на ривалство са компетитивно способним птицама и сисарима.

Г. су фаунистичка група која не укључује припаднике само једне еволуционе линије развоја кичмењака (парафилија). Они обједињују припаднике већег броја таксона који су у много чему различити, посебно у морфолошком погледу. Г. имају различите облике грађе лобање, другачије начине исхране, локомоције, облика тела и др. Међутим, у погледу општебиолошких одлика, пре свега еколошких и физиолошких, све те групе могу се објединити у заједничку групу Reptilia. Као јединствени критеријум за дискриминацију група у оквиру г. како изумрлих тако и савремених облика, данас се најшире користи грађа лобање, тзв. фенестрација и односи се на тип варирања отвора у слепоочном (темпоралном) региону лобање, од примитивног, потпуног одсуства отвора (анапсидни тип), преко једног већег бочног отвора (синапсидни тип) или мањег дорзалног отвора (еуриапсидни тип), до два бочна отвора (диапсидни тип). Први тип фенестрације одликује корњаче, други поједине фосилне г., трећи изумрле плесиосаурусе, а четврти највећи број фосилних и све данашње г.

У Србији од првих примитивних г. с краја палеозоика, великог еволуционог потенцијала из поткласе Anapsida, нема нити фосилних остатака нити трагова. Преживели су само ретки, са претходним г. могуће филогенетски везани облици сврстани у ред корњача (Testudines). Њихови изумрли сродници на овим просторима, судећи према фосилним остацима, били су многобројнији и разноврснији, посебно током неогена, када је Србија била „земља хиљаде језера". Представници поткласе Sinapsida, који су настали крајем карбона и владали копном дуже од 70 милиона година, нису оставили било каквих трагова на просторима Србије, на основу којих би се дало закључити да су је насељавали у то давно геолошко време. Слично претходној групи, ни о древним морским г. из поткласе Euryapsida нема никаквих података са наше територије. Насупрот томе, поред фосилних остатака и трагова изумрлих г., међу којима су доминирали диносауруси, у Србији пребивају и две групе савремених г. из поткласе Diapsida: гуштери и змије. Када буду шире научно верификовани подаци о траговима мноштва фосилних г. с почетка триаса са Старе планине, Србија ће се сврстати у ретка подручја на Земљи са богатим диверзитетом фосилним облицима те геолошке епохе. До сада остају без икакве дилеме само трагови гигантских диносауруса у кречњацима сенона из групе Sauropoda код Струганика. Многобројнији су докази о знатно већој разноврсности г. у Србији током терцијара. Тада су на овим просторима пребивале многе групе г. или поједини облици, како изумрли тако и непосредни преци савремених, којих данас нема (крокодили, хамелеони, варани и др.). Данашња херпетофауна Србије броји 23 врсте из двa реда: корњаче (Testudines) са три врсте и љускавих г. (Squamata), у које спадају породице гуштера (Lacertidae) са осам врста, гекона (Gekkonidae) -- једна врста, слепића (Anguoidea) -- једна врста, ровашa (Scincidae) -- једна врста и подред змијa (Serpentes) са девет врста.

ЛИТЕРАТУРА: М. Радовановић, Зоологија II: систематика животиња, Бг 1965; А. Грубић, М. Галечић, „Фосилни трагови старих диносаурија у доњем тријасу Старе Планине, Србија", Заштита природе, 2001, 53, 1; М. Јовановић, Д. Ђурић, З. Марковић, „Tertiary reptiles of the central part of the Balkan peninsula", Biota, 2002, 3, 1--2; A. Cammarosano, „Dinosaur tracks in the Struganik Quarry (Western Serbia)", ГАБП, 2011, 72, 159; Д. Ђурић и др., „Miocene snake fauna from Vračević (Serbia): Morphometric analysis", The 4th International workshop on the Neogene from the Central and South-Eastern Europe, Banska Bystrica 2011; J. L. Vitt, J. P. Caldwell, Herpetology. An introductory biology of Amphibians and Reptiles, Amsterdam 2014.

Г. Џукић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)