ГРНЧАРСТВО

ГРНЧАРСТВО, широко распрострањена древна вештина прављења употребних и украсних производа од печене глине. Г. је било развијено још у најстаријим културама на Балканском полуострву (винчанска култура) и има континуитет све до данас, где се задржало у појединим центрима (Злакуса, Зајечар, Кикинда и др.). Г. је у традиционалној култури дуго било саставни део домаће радиности, али се постепено, усавршавањем појединих грнчара, развијало у занат. Основна сировина у г. је глина. Традиционално г. разликује „масну" и „посну", тј. више порозну глину. Глина је ретко кад коришћена чиста; најчешће јој је додаван млевени камен или кварцни песак. Таква глина је касније отпорнија и не пуца приликом излагања високој температури (посуде за храну, делови пећи и сл.). У давној прошлости жене су у глину стављале и кучину, козину, пепео и друге материјале као везивно средство приликом израда црепуља и вршника („женска керамика"). Неке врсте глина било је потребно просушити и самлети, а потом даље припремати за употребу. У традиционалном г. разликују се три основне технике: г. без кола, г. на ручном колу и г. на ножном колу или витлу. Без кола су рађене веома једноставне посуде (црепуље, вршници) и веома велике посуде које нису могле да буду рађене на колу. На ручном колу су рађене једноставне посуде за припремање хране на отвореном огњишту и други употребни предмети; на ножном колу, што је најсавршенија грнчарска техника која је дуго била присутна само у градовима, рађени су најкомплекснији употребни и украсни предмети. Предмети који су на тлу Србије рађени на ручном колу нису глеђосани, али су украшавани извођењем једноставних линијских орнамената или утискивањем. Грнчарија рађена на ножном колу је углавном глеђосана и украшавана је урезивањем орнамената, перфорацијом, отискивањем, браздањем и утискивањем печата. Најсложенији украси рађени су двобојном или вишебојном енгобом којом су обликовани геометријски и флорални орнаменти, али традицијска грнчарија је ретко кад осликавана.

М. Матић

Tоком средњег века у Србији су од грнчарије рађене на ножном витлу обликовани лонци за кување и чување намирница, лончићи за воду, медовину, пиво и вино, црепуље за печење хлеба и меса, као и трпезни крчази. Захваљујући употреби широко распрострањеног ножног витла, у Подунављу и Поморављу се у XI и XII в. израђују серијски производи уједначеног квалитета. Oсим свакодневног домаћег посуђа из локалних домаћих грнчарских радионица, које се користило за припремање јела, у овом раздобљу се и увози уметнички квалитетна керамика за сервирање јела из Византије, махом из Константинопоља. За време економског успона у XIV в., у Србији се прекида увоз грнчарије јер она почиње да се масовно производи у домаћим радионицама (Крушевац--Сталаћ, Ново Брдо, Смедерево, Београд). Тада и касније на цени су ћупови за чување укисељеног воћа и кисељење млека, као и они за чување меда и ушећереног воћа. Почевши од XV в. преко Дубровника се у српске земље увози и грнчарија из средње и западне Европе, укључујући и најквалитетнију руком сликану керамику, италијанску мајолику. По доласку Турака, Београд и предели северно од Саве и Дунава снабдевају се грнчарским производима из радионица у јужној Угарској. Од печене глине израђују се тепсије, цедиљке-ђевђири, посуде за чување киселог млека, јогурта и џема, али и сланици, бокали, крчази и чаше разних облика и величина. Између XV и XVII в. из Изника (Измира) у Анадолији богатији грађани увозе квалитне керамичке тањире и зделе од фајанса са карактеристичним исламским декоративним орнаментима, а из регионалних радионица наручују копије поједностављених форми некадашњих средњовековних златних и сребрних посуда које су на својим дворовима користили српски владари и властела. Као и остали употребни предмети на граници између приватног и јавног, и грнчарија је у Србији све до данас остала подложна променама начина живота и моде, осцилирајући између аутохтоних, руралних и помодних, увозних модела.

Љ. Стошић

ЛИТЕРАТУРА: М. С. Филиповић, Женска керамика код балканских народа, Бг 1951; М. Милосављевић, „Развој грнчарског заната и израда глиненог посуђа на подручју северног Баната", ГЕМ, 1976, 39--40; П. Томић, Грнчарство у Србији, Бг 1983; М. Бајаловић Хаџи Пешић, ,,Налази турске керамике из Изника у Србији", Градска култура на Балкану (X--XV век), I, Бг 1984; В. Бикић, ,,Кухиња и трпеза: посуђе у свакодневном животу", у: Приватни живот у српским земљама средњег века, Бг 2004; ,,Обележја културе исхране: посуђе и прибор", у: Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Бг 2005; Б. Ђорђевић, Три лица традиционалне керамичке производње у Србији, Бг 2011.

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)