ГРУЈИЋ, Радослав

ГРУЈИЋ, Радослав, историчар, правник, универзитетски професор (Земун, 29. VI 1878 -- Хвар, 25. V 1955). У Земуну је учио основну школу и реалку, а у Карловцима завршио богословију. За свештеника је рукоположен 1899, када је постављен за парохијског помоћника при храму Свете тројице у Земуну, у којем је био старешина прота Димитрије Руварац. Пошто је 1900. положио професорско-катихетски а 1901. стручно-парохијски испит, 1904. постављен је за професора катихету у Великој гимназији у Бјеловару и на том месту остао је до 1914. Од 1905. био је члан Епархијске конзисторије у Пакрацу. Уз редовни рад у бјеловарској гимназији вредно је сакупљао грађу за историју Срба у Славонији и Угарској. Студије права завршио је у Бечу 1908. а диплому Филозофског факултета у Загребу стекао је 1911. Годину дана касније постао је конзерватор Земаљског поверенства у Загребу. На ФФ у Загребу је 1919. стекао докторат филозофије, историје и географије с темом „Грађа за културну историју Славоније" (Старине ЈАЗУ, 1913, 34). Посебно се истакао када је на захтев српских политичких првака из Хрватско-српске коалиције, за само 80 дана, написао обимну истраживачку студију Апологија српског народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја (Н. Сад 1909). Историјском анализом података (о пореклу Срба, њиховом имену, језику, писму, застави, грбу, цркви, вери, школи и националној свести) који су изнети у Обтужници против Адама Прибићевића и 52 Србина, Г. је Апологијом читавој јавности показао да је оптужба у целини утемељена на погрешним и научно неодрживим тврдњама. Високог научног нивоа, написана на темељу добро проучених прворазредних извора и постојеће домаће и стране литературе, с обиљем поузданих чињеница и закључака, који нису могли бити оспорени, Апологија је одиграла значајну улогу у коначном исходу загребачког велеиздајничког процеса. Кад је избио I светски рат Г. је, као и многи виђени Срби, септембра 1914. био затворен као „велеиздајник". Из затвора је пуштен априла следеће године, али је најпре, до јуна, држан у кућном притвору па је потом, по казни, премештен у Госпић. У Бјеловар је враћен тек 1917. После рата преселио се у Београд, где је од 1919. био прво професор у Другој мушкој гимназији а затим професор богословије „Свети Сава". Годину дана касније изабран је за професора националне историје на ФФ у Скопљу. У том граду је на пољу науке исказао велике организационе способности. Знатног удела имао је у оснивању тамошњег факултета, чији је био декан у два наврата (1930--1933. и 1935--1937). Основао је „Скопско научно друштво", чији је био и председник. Покренуо је 1925. Гласник Скопског научног друштва, чији је био и уредник. Основао је у Скопљу Музеј Јужне Србије, којем је био управник од 1921. до 1937, те покренуо Зборник за историју Јужне Србије и суседних земаља. Скопље је напустио 1937. када је на позив Српске цркве постао редовни професор историје Српске православне цркве на Богословском факултету Београдског универзитета. У том својству допринео је обнављању Музеја Српске цркве у Конаку кнегиње Љубице. Због значајног доприноса науци 1939. изабран је за дописног члана Српске краљевске академије.

Током II светског рата Г. је био веома активан како у збрињавању српских избеглица које су се нашле у Србији, тако и у спасавању српских светиња. У својству представника Српске православне цркве, 1942. у београдску Саборну цркву пренео је мошти српских светитеља кнеза Лазара, цара Уроша и кнеза Стефана Штиљановића из фрушкогорских манастира, где су биле угрожене од стране хрватских усташа. По свршетку рата, 1945. и 1946. радио је на идентификацији и враћању у Београд црквено-уметничких и разних других културно-историјских предмета, које су усташе током рата опљачкале из српских манастира и цркава са територије НДХ и пренеле у Загреб. После II светског рата Суд части БУ је 1945. казнио Г. удаљавањем са Универзитета, а Одбор IV насеља Народноослободилачког рејона га је лишио српске националне части и ставио га на листу ратних злочинаца. То је учињено с образложењем да је Г. за време окупације министру Јонићу послао више извештаја за Српски циљни план у којима се залагао: за организацију Завода Српске православне културе; за организацију Завода за упоредно проучавање религије и филозофских система; за организацију Одбора за попис и опис старих српских рукописа; за организацију Одбора за старе српске штампане књиге; за организацију Одбора за регистровање и опис уништених српских националних драгоцености за време II светског рата; за организацију Одбора за биографију Светог Саве; за организацију Одбора за издавање извора историје Српске цркве и за организацију Теолошког факултета. Како се из наведених оптужби види, Г. није учинио ништа што би се могло сматрати ратним злочином али су комунистичке власти тог часног и заслужног човека осудиле из чисто идеолошких и политичких разлога. Унижен и деградиран, он је после изречених пресуда радио у Музеју Српске цркве и у Патријаршијској библиотеци.

Г. научна истраживања највећим делом везана су за историју Карловачке митрополије, Српске православне цркве, питање унијаћења, богословске расправе, историју српских школа и културних установа, демографскa кретања Срба, за поједине архијереје, духовни живот Срба, старе рукописне књиге и друга питања. Његова библиографија има око 270 библиографских јединица не рачунајући обиље текстова које је објавио у Народној енциклопедији Станоја Станојевића. Важнији радови су му: Како се поступало са српским молбама на двору ћесара аустријског последње године живота патријарха Арсенија III Чарнојевића (Н. Сад 1906); Српске школе (1718--1739): прилог културној историји српскога народа (Бг 1908); Прилози за историју Србије у доба Аустријске окупације (1718--1739) (Бг 1914); Историја Хришћанске цркве. 1, Стара и савремена хришћанска Православна црква (Бг 1920); Духовни живот Срба у Војводини (до и после Велике сеобе, Н. Сад 1939, Бг 2012). Сву своју заоставштину: ретке рукописне и старе књиге, уметничке предмете и архивску грађу поклонио је Патријаршији с обавезом да се оснује посебно одељење Музеја СПЦ које ће носити његово име.

ДЕЛА: Љ. Никић, „Библиографија радова д-р Радослава М. Грујића", ЗМСДН, 1956, 12.

ЛИТЕРАТУРА: С. Душанић, „Протојереј-ставрофор Др Радослав Грујић, професор универзитета у пензији", Гласник, службени лист СПЦ, 1955; Д. Медаковић, „Смрт хисторичара Р. Грујића", Слободна Далмација, 2. VI 1955, 3202; М. Костић, „In memoriam, Д-р Радослав Грујић", ИЧ, 1956, 6; B. Saria, „Radoslav M. Grujić (1878--1955)", Südost-Forschungen, 1957, 16; В. Крестић, Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848--1914, Бг 1991; С. Милеуснић, „Поговор" у: Азбучник Српске православне цркве по Радославу Грујићу, Бг 1993; Енциклопедија српске историографије, Бг 1997; Д. Медаковић, „Животни кругови Радослава Грујића", Даница: српски илустровани народни календар за годину 2000, 1999, 7.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)