ГЕСТУАЛНО СЛИКАРСТВО

ГЕСТУАЛНО СЛИКАРСТВО, у ширем смислу речи, наглашена гестуалност приликом сликања. Свака тенденција ка експресионизму геста у модерној уметности, где је видљив потез четкице, на одређен начин може се повезати са гестуалношћу у сликарству, почев од апстракција Василија Кандинског надаље. У ужем смислу речи, феномен г. с. повезује се са америчким и европским сликарством у деценији после II светског рата, тј. са сликарством акције, акционим сликарством, апстрактним експресионизмом, енформелом и групом Кобра, док разлика у терминима потиче углавном од различитих теоретичара (Арнолд Розенберг -- акционост; Климент Гринберг -- апстрактни експресионизам; тумачења уметности Џексона Полока, као главног протагонисте г. с., Мишел Тапије -- енформел, Шарл Естиен -- ташизам). Са г. с. повезује се и лирска апстракција, са протагонистима као што су Хартунг, Волс, Матје. Током следећих деценија, гестуалност у сликарству била је наглашенија као непосредни уметнички израз нарочито током 80-их година.

У српској уметности током четврте деценије ХХ в. може се пратити наглашено коришћење боје и слободног геста у експресионистичком сликарству и сликарству експресионистичких тенденција. У ужем смислу речи, крајем 50-их и почетком 60-их на уметничким сценама на тлу Југославије препознаје се прихватање гестуалности у изражавању унутрашњег стања уметника (Мариј Прегељ), те унутрашњег покрета сопствене егзистенције (→ Енформел), с тим да је претежнији био енформел материје од енформела геста. Протагонисти г. с. на српској сцени били су из кругова енформела (Бранко Протић, Вера Божичковић Поповић, Мића Поповић, Владислав Тодоровић Шиља, Бранко Филиповић Фило). Ван покрета енформела, гестуалним у сликарству бавили су се и други уметници (Петар Омчикус, Владимир Величковић). Естетика геста и брзине значила је активност и акцију у тренутку стварања дела, а подразумевала претходно искуство и контемплацију. На овај начин уметник показује да је важнији поступак од стила, лични рукопис, интуитивно, инстинкт и његово испољавање од техничких вештина, где сликарство постаје тотално стварање у смислу егзистенцијалистичког тражења идентитета у вечној, унутрашњој психолошкој борби, у распону од спонтаности до контролисаног геста. Гестуалност у сликарству поприма различите облике изражавања, од лирских до најдраматичнијих, од изазивања подсвесних токова до максималне контроле свести, од муњевитог до једва приметне брзине, где се појам знака поистовећује са појмом геста. Карактеристике овакве уметности јесу платна великих (монументалних) димензија, јаки контрасти боја и слободни (гестуални) покрети четкице или замаха боје.

Осамдесетих година, у време отварања различитих нових тенденција на београдској сцени, појављује се и сликарство новог енформела, сликарства великог геста и нове визуелности, нове представе, у оквиру којих се препознаје приступ који указује на гестуалност као превасходни израз, где сам потез (гест) представља слику као такву, у њеном најаутентичнијем виду, у тренутку настајања (Милица Лукић, група Алтер имаго ‒ Нада Алавања, Тахир Лушић, Владимир Николић, Милета Продановић; Власта Микић, Перица Донков, Александар Рафајловић, Слободан Пеладић, Јован Ракиџић, Зоран Димовски, Миленко Првачки, Милан Маринковић Циле, Милена Ничева). И друге уметничке форме током ХХ в. користиле су искуства г. с. и комбиновалe га са новим приступима уметности, као што су неодада, флуксус, хепенинг, перформанс и неоекспресионизам.

ЛИТЕРАТУРА: М. Б. Протић, Српско сликарство ХХ века, Бг 1970; После 45 -- Уметност нашег времена, I, Љуб. 1972; Л. Трифуновић, Енформел у Београду, Бг 1982; Л. Мереник, Београд: осмадесете, Н. Сад 1995.

Ж. Гвозденовић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)