ГАЛЕРИЈА

ГАЛЕРИЈА (лат. galeria), просторија у којој се излаже збирка уметничких дела, као и установа која се бави изложбеном делатношћу. Прве познате г. биле су збирке слика (пинакотеке) на Пропилејима атинског Акропоља и у Царској палати у Риму. Средњовековне г. биле су смештене у црквеним ризницама које крајем XIV в. постају самосталне колекције. Прве приватне г. ренесансних владара јављају се у италијанским градовима (породица Медичи), а папа Јулије II прву јавну уметничку збирку, Капитолски музеј, преуређује у Ватикански музеј. У XVII в. г. огледала у Версају била је дугачка, добро осветљена и раскошно украшена просторија за пријеме и свечаности, док г. као збирка уметнина настаје у XVIII в. (Лувр, Ермитаж, Уфици).

Заметак прве дворске г. слика код Срба, изложене 1836. у Топчидеру, представљала су „разна светска изображенија", међу којима и „француске голицаве слике" или копије митолошких тема великих мајстора пренете из конака кнеза Милоша у Крагујевцу. У жељи да се покаже највећим покровитељем и познаваоцем уметности, кнез Милош своју збирку увећава копијама европских сликара (Рубенс, Коређо) и делима домаћих мајстора (А. Теодоровић, Ј. Стајић Тошковић). За другу дворску г. слика кнеза Александра Карађорђевића, Урош Кнежевић 1852. ради први портрет, копију Вожда Карађорђа по В. Л. Боривиковском. Било је планирано да се у г. нађу и слике осталих јунака Првог српског устанка израђене према расположивим подацима и документима. У г. портрета који су 1855. били изложени на Двору нашле су се слике владарског пара и кнежеве мајке Јелене Карађорђевић. Основна идеја била је да се овековече устанички прваци, али и да у збирку уђу и ликови из династије Обреновић (кнез Милош, књегиња Љубица, Милан Обреновић). И поред примедби на фалсификовање неких ликова (црногорски војвода Петар Вукотић позира за лик Хајдук Вељка Петровића), г. портрета Уроша Кнежевића има не само друштвено-историјски значај и документарну вредност него представља и прву велику сликарску поруџбину световног карактера. Г. портрета обновљене Србије чинили су и Јаков, Прота Матеја, Јеврем, Сима и Алекса Ненадовић (књегиња Персида је потицала из овог дома), Доситеј Обрадовић, Аврам Петронијевић, Узун-Мирко Апостоловић, архимандрит Милентије, као и три кнежеве сестре -- Сава Пљакић, Сара Бојанић и Стаменка Чарапић. Планирано је да г. обухвати и посебну збирку народних одела из свих округа и срезова Србије. Г. слика кнеза Александра заједно са Друштвеном галеријом уметности при београдској Митрополији (1865) касније је припојена збирци Народног музеја.

Основан 1844, Народни музеј у Београду је 90-их година XIX в. спојен са Музејом савремене уметности који је био смештен у Конаку кнегиње Љубице, да би се већ првих деценија ХХ в. назвао Историјско-уметничким музејом. Настављајући са радом као Музеј кнеза Павла у здању Новог двора (1936), Народни музеј је после II светског рата био подељен на више збирки (Галерија домаћих уметника, Галерија страних мајстора, Галерија југословенске скулптуре, Кабинет графике), које су се, обогаћене и нешто измењене, задржале до данас. При Народном музеју у Београду основана је 1904. Југословенска уметничка галерија. Оставши без средстава, она се након неколико година гаси, али се већ 1909. оснива Г. Велимиријанум, названа по Велимиру Теодоровићу, ванбрачном сину кнеза Михаила Обреновића. Мада је ова задужбина располагала значајним новчаним фондом намењеним откупу дела савремене уметности ради формирања националне збирке, и њено деловање престаје убрзо по оснивању. Ипак, Велимиријанум је упамћен као претходница Музеја савремене уметности и Музеја кнеза Павла. Најстарија галеријска установа у Србији је Галерија Матице српске у Новом Саду, настала на предлог секретара Матице српске Теодора Павловића (Пешта, 1847) да се оснује Српска народна збирка -- Музеј. Велик део фундуса Г. представљају поклони, прилози и завештања данас разврстани у поклон-збирке њених дародаваца.

У саставу народних музеја, културних центара и домова културе, током друге половине ХХ в. отвара се много мањих г. и уметничких збирки. Као седишта масовног окупљања, оне кроз организовање креативних радионица и пропратних програма све више добијају образовну и научну улогу. Убрзано увећање фундуса доводи до поделе на сталну поставку, студијску збирку и депо. Својим вишедеценијским радом, јасно профилисаним и препознатљивим програмима на културној мапи Србије свој неизбрисив траг, између осталих, оставиле су г. Студентског културног центра, Дома културе Студентски град, Централног дома Војске Србије, УЛУС-а, Куће легата, '73, РТС-а, Задужбине Илије М. Коларца у Београду и Стара капетанија у Земуну, али и г. Јована Поповића у Опову, Рима у Крагујевцу, Tеrra у Кикинди, као и градске г. Ужице, Пожега, Пожаревац, Смедерево, Смедеревска Паланка, Лесковац и Димитровград. Последњих година у ликовном животу Београда све присутније су приватне, независне, и г. у реструктурирању, међу којима предњаче Прогрес, Ремонт, ArtGet, New Moment, Звоно, Перо, Хаос, Озон, 212, Ликовни круг Академија 28. Г. се данас називају и специјализоване продавнице слика, скулптура, графика и предмета уметничког занатства без сопственог уметничког фонда.

ЛИТЕРАТУРА: Н. Симић, „Кнез Милош и српска уметност", Гласник СПЦ, 1960, 10; В. Ристић, В. Петровић, Музеји и галерије у СР Србији, Бг 1982; О. Микић, „Галерије у Војводини: 140 година музеја и галерија у Војводини", Спона, 1987, 30; „Архијерејски портрети у двору епископа будимских у Сентандреји", СЗб, 1987, 1; Л. Шелмић (ур.), Галерија Матице српске, Н. Сад 2001; К. Митровић, Топчидер: двор кнеза Милоша Обреновића, Бг 2008; Група аутора, Музеј кнеза Павла, Бг 2009; Н. Јовановић, Двор кнеза Александра Карађорђевића 1842--1858, Бг 2011; Ј. Миловановић, „Галерије у Србији", у: Културно благо Србије, Бг 2012.

Љ. Н. Стошић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)