ГРАНИЧАР

ГРАНИЧАР, српски лист који је излазио у Панчеву 1873--1876. Први број се појавио 4. IX 1873, када је на три месеца било забрањено излажење Панчевца. Власник овог листа, који је излазио двапут недељно, био је Јован Павловић, а издавач и уредник био је градски бележник Тодор Бекић. Већ после 13. броја, који је изашао 16. X 1873, обустављен је, а Бекић је затворен. Мађарске власти су то објасниле „злочиначком агитацијом претећих размера" у коју се лист упустио у време изборних борби на тлу бивше Војне границе. Како су потом наредиле да се обустави даље издавање и у међувремену поново покренутог Панчевца, Павловићу је било јасно да на државној територији Угарске неће моћи даље да се бави новинарским послом. Стога је одлучио да нови лист покрене у Земуну, на подручју Хрватске војне границе, уверен да ће ту бити повољнији услови за баљење новинарским послом. Као власник и уредник новог Г., „листа за политику, просвету и привреду", Павловић га је покренуо 13. XII 1874. У програму је нагласио да ће се залагати за обарање постојеће власти зато што ради против интереса својих народа и да ће се енергично борити против великомађарске државне идеје и насилне мађаризације. Зато што је лист излазио на тлу Троједне краљевине, на којем је живео знатан део Срба, обећао је да ће се његов лист залагати да Хрватска буде „равноправна другарица и савезница Угарске", те да ће настојати да Троједница оствари што већу државну самосталност и независност. Покренут у време када се радило на укидању Хрватске војне границе, Г. је том питању поклањао велику пажњу. Између укинутог Панчевца и новопокренутог листа није било готово никаквих разлика у политичкој оријентацији. Као раније, тако је и сада Павловић стајао на крајње левом крилу Српске народне слободоумне странке. И у ставу према званичној политици Србије, према којој је био веома критичан, Г. је следио правац којим је ишао Панчевац, због чега му је почетком марта 1875. био забрањен улазак у Србију. У непомирљивом сукобу са званичном политиком Београда и Будимпеште, Г. је својом беспоштедном критиком политике хрватске Народне странке навукао гнев и владе у Загребу, па је водио жестоку полемику са загребачким листом Обзор. Г. је све до избијања устанка у Херцеговини 1875. излазио два пута недељно. Кад је због догађаја у Босни и Херцеговини запретила опасност од избијања рата Србије и Црне Горе против Турске, од 13. септембра до 7. новембра 1875. излазио је три пута недељно. После тога, због малог броја претплатника поново је излазио два пута недељно. Без средстава, Павловић није био у стању да хонорише своје сараднике па је највећи део текстова писао сам. Запавши у финансијске тешкоће и са својом штампаријом, концем фебруара 1876. престао је да издаје лист, али је после непуних месец дана, 30. III 1876, у Земуну покренуо Нови граничар (Н. Г.). Новац за покретање тог листа, у висини од 1.000 гулдена, добио је од архимандрита Илариона Руварца. Н. Г. није имао дозволу да се бави политиком, него само друштвеним, привредним и просветним питањима. И такав, већ је првим бројем засметао државном одветништву Земуна и влади у Загребу, те је најпре био заплењен, а после другог броја забрањен. Задивљујућом упорношћу, којој у историји српског новинарства нема равне, Павловић је 18. V 1876. обновио издавање Г., листа за политику, просвету и привреду. Ранији политички смер није изменио, али је, поучен рђавим искуством, престао да полемише са загребачким Обзором и да критикује политику коју је водила влада у Загребу. Упркос томе, због оштрих осуда мађарске владе, која је у време источне кризе водила праву хајку против Срба, Г. је често био конфискован, па се појављивао ишаран белинама због изостављања инкриминисаних чланака. У почетку је излазио два пута, а када је избио рат Србије и Црне Горе против Турске, од почетка јула 1876, штампан је три пута недељно. Како је у то ратно време било различитих, често драматичних догађаја, који су се смењивали великом брзином, Павловић је желео да што пре, са самог извора збивања, о свему важнијем обавести своје читаоце. Ради тога је основао сопствену телеграфску агенцију која је саобраћала са 36 места размештених по разним крајевима Аустроугарске. После неколико узастопних штампарских парница Павловић је био затворен, а последњи број Г. се појавио 8. VIII 1876.

ЛИТЕРАТУРА: В. Ђ. Крестић, Историја српске штампе у Угарској 1791‒1914, Бг 2003.

В. Ђ. Крестић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)