ГЛИШИЋ, Малиша

ГЛИШИЋ, Малиша, сликар (Баћевац код Београда, 6. XI 1886 -- Ниш, око 10. XII 1916). Матурирао у београдској гимназији „Вук Стефановић Караџић" (1903). Образовао се у Српској цртачко-сликарској и уметничко-занатској школи у Београду (1903--1905), код Бете и Ристе Вукановића. Као стипендиста Министарства просвете студирао је на цртачком одсеку Уметничкe академијe у Минхену (1908/09), код Хуга фон Хабермана. Био је сценограф Народног позоришта у Београду (1909). Усавршавао се у Риму (1910--1912). Као добровољац при Другој армији, учествовао је у оба балканска рата и I светском рату. Суочен са суровошћу призора и својом тада неизлечивом болешћу, направио је изгред у Липолисту (средином септембра 1914) и по казни био враћен у Београд. Учествовао је у одбрани Београда и повлачио се са војском до Ниша. Представио је 12 слика у излозима продавница дуж Теразија и Кнез Михаилове (1907). Излагао је у Павиљону Србије на Светској изложби у Риму (1911) и Четвртој југословенској уметничкој изложби у Београду (1912). Самосталну изложбу приредио је у Београду 1914. Његов опус чине 52 слике и 19 цртежа, које чувају Народни музеј, Музеј савремене уметности, Музеј града Београда, Музеј историје Југославије, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду и Народни музеј у Смедеревској Паланци. Спада у ред првих и најзначајнијих српских импресиониста, али се повезује и са токовима сецесије и симболизма. Импресионистичка платна видео је на Првој југословенској уметничкој изложби у Београду (1904) и одмах малим пределима (Ташмајдан, 1904; Мотив са Саве, 1906) указао на сопствени пут и матични ток српског сликарства. Најзначајнија дела извео је током боравка у Италији када је, подстакнут стваралаштвом Сегантинија, испољио изузетан пиктурални сензибилитет и урадио своја прва ремек-дела (Предео из Италије, 1911; Предео, 1911; Виа Апиа, 1911; Пут на Монте Чирчео, 1911; Терачина, 1912; Борови, 1912). Осим прозирним сенкама, ритмове је добијао и намазима густе, житке и сочне пасте којом је градио рељефну фактуру. Управо зато што је тежиште са боје пренео на материју и тактилне вредности, стручњаци су препознали да на особен начин најављује енформел и структурално сликарство. Његовим радовима насталим на положају при опсади Једрена, које су откупили бугарски посланик у Београду за своју колекцију и Министарство просвете за гимназије у унутрашњости Србије, замео се траг. О њиховој вредности сведочи неколико изванредних предела и фигуралних мотива, који се одликују свођењем форме, угашеном палетом, одличним композицијама и савременим концептом који наговештава будући развој (Могила Екмечеј код Једрена, 1912; Земунице српских војника код Једрена, 1912; Мртва стража, 1912; Битка код Куманова, 1913; Ровови код Куманова, 1913; Црни врх -- кота 1050, 1913). Његови последњи радови указују на драму коју је преживљавао (Пали ратник, 1915), а поједини сведоче о даровитости, вештини и светлости као доминанти целокупног стваралаштва (Муратово турбе, 1915).

литература: П. Васић, „Малиша Глишић", Ревија за књижевност, позориште, музику, филм и ликовне уметности, Бг, 15. II 1953; В. Ристић, „Малиша Глишић", ЗЛУМС, 1967, 3; Л. Трифуновић, Српско сликарство 1900--1950, Бг 1973; С. Живковић, Београдски импресионисти, Бг 1977; Д. Тошић, „Малиша Глишић", ЗНМ(Б), 2007, XVIII, 2; Љ. Миљковић, Светлост у мраку Првог светског рата: врхунска остварења протагониста импресионизма у Србији, Бг 2014.

Љубица Миљковић

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)