ГЛИГОРИЋ, Светозар

ГЛИГОРИЋ, Светозар, шаховски велемајстор, публициста, новинар (Београд, 2. II 1923 -- Београд, 14. VIII 2012). Шах је почео да игра тек у 13. години, а са 15 постигао је први успех победивши на такмичењу Београдског шаховског клуба 1938. Други светски рат прекинуо је каријеру младог шаховског мајстора који је ову титулу стекао победом на Аматерском првенству Југославије 1939, а вратио јој се по ослобођењу земље у којем је учествовао као партизан од 1943. Иако је био међу оснивачима и први секретар Спортског друштва Црвена звезда, као и оснивач његовог шаховског клуба, целу шаховску каријеру, пуних 38 година, провео је у Партизану и освојио 20 екипних титула првака државе, шест купова и три купа европских шампиона. Интернационални мајстор постао је 1948, а титулу велемајстора освојио је 1951. Првак државе био је 11 пута: 1947, 1948, 1949, 1950, 1956, 1957, 1958, 1959, 1960, 1962. и 1966. Као репрезентативац Југославије сa 131 наступом (1946--1983) одиграо је 544 партије (188 победа, 286 ремија, 70 пораза), учествовао на 15 шаховских олимпијада 1950--1982 (13 пута на првој табли), одиграо 223 партије (109 победа, 88 ремија, само 26 пораза) и дао велик допринос освајању златне медаље на првој послератној шаховској олимпијади у Дубровнику 1950, шест сребрних (1956, 1958, 1962, 1964, 1968, 1974) и пет бронзаних медаља (1952, 1954, 1960, 1970, 1972), а златну медаљу за успех на првој табли освојио је 1958. На eвропским првенствима освојио је пет сребрних (1957, 1961, 1965, 1973, 1983) и бронзану медаљу (1977), а за индивидуални успех четири златне медаље (1972, 1980. и 1983. на првој и 1965. на другој табли). Због одличних резултата, 50-их година је сматран „најбољим светским шахистом изван СССР". У такмичењу за титулу првака света четири пута је победио на зонским турнирима, осам пута учествовао на међузонским турнирима (најбољи пласмани друга места 1958. у Порторожу и 1967. у Сусу), два пута на турниру кандидата (деоба 4. и 5. места с Бобијем Фишером 1959) и једном у мечевима кандидата. Одиграо је више од 4.000 турнирских партија, а међу најважнијим турнирским победама су му оне у Варшави (1947), Хестингсу (1951, 1956, 1959, 1961), Мар дел Плати (1953), Стокхолму (1954), Београду (1964), Манили (1968) и Лон Пајну (1972, 1979).

Г. је дао велик допринос шаховској теорији као творац Мар дел Плата варијанте Краљеве индијске одбране и „појачања" у више система шаховских отварања. Био је колумниста Шаховског прегледа (Chess Review) и магазина Шаховски живот (Chess Life), те сарадник Шаховског информатора. Аутор је више од 20 шаховских књига, самостално или у сарадњи с другим ауторима, међу којима се посебно издвајају: Меч столећа Фишер--Спаски (Бг 1972), чија су издања на енглеском језику под насловом Fischer Vs. Spassky: The Chess Match of the Century (London, New York 1972) продата у више од 400.000 примерака; Играм против фигура (Бг 1989) чији је превод на енглески I Play Against Pieces (Batsford 2002) продат за само месец дана у 350.000 примерака. Својим књигама коментарисао је турнире за шаховско првенство света, мечеве Корчној -- Спаски, Каспаров -- Карпов и др. Г. се 1978. кандидовао за председника Светске шаховске федерације (ФИДЕ) да би свог великог пријатеља Роберта Бобија Фишера вратио шаху, али је на Конгресу ФИДЕ у Буенос Ајресу за један глас изгубио од Фридрика Олафсона.

Писање је Г. била друга љубав, али и професија, будући да је, за разлику од шахиста свог доба који су били професионалци, све време радио као новинар. По ослобођењу почео је да студира техничке науке, али је студије прекинуо када се запослио као новинар у Борби у којој је радио 1946--1954. Затим је био спољнополитички коментатор недељника НИН (1954--1960), а 19 година провео је у Радио Београду (1960--1978) у којем је дочекао пензију. У старости му је музика постала омиљени хоби, па је 2011. објавио компакт-диск Како сам преживео 20. век са 12 својих композиција (џез, блуз, реп). Добитник је низа признања као шахиста и као новинар. Лист Спорт га је 1958. изабрао за спортисту године у Југославији, 1973. добио је Златну значку града Београда, 1975. Награду АВНОЈ-а, затим Орден братства и јединства са златним венцем, Орден Републике са сребрним зрацима и Орден Немање I реда (2006). Као новинар добио је Мајску награду Савеза организација за физичку културу Србије 1971, Октобарску награду Савеза организација за физичку културу Београда 1981, Златни микрофон Радио Београда 1972. ФИДЕ је 2012. установила трофеј за фер-плеј „Светозар Глигорић", а Шаховски куп Србије од 2013. зове се Куп „Светозар Глигорић".

ДЕЛА: Полуславенска одбрана, Зг 1947; Славенска одбрана, Зг 1948; Ортодоксна одбрана, Зг 1949; Примљен дамин гамбит, Бг 1958; и В. Соколов, Сицилијанска одбрана, I, Зг 1963; Победе и порази, Зг 1963; и Р. Марић, Од Аљехина до Спаског, Бг 1971; и П. Трифуновић, Р. Марић, Д. Јаношевић, Југословенско шаховско стваралаштво, Бг 1976; Играю против фигур, Москва 1983; и П. Мицић, Шаховски водич, I, Бг 1988.

ЛИТЕРАТУРА: Енциклопедија физичке културе, I--II, Зг 1975, 1977; М. Нешић, Причао ми Глига, Бг 2013.

Ж. Баљкас

*Текст је објављен у 1. књизи III тома Српске енциклопедије (2018)